Без Русије не би било Црне Горе, а везе та два братска народа трају скоро 10 вјекова, чак и од Светога Саве који је и на Хиландар отишао по савјету руског монаха. Током свих тих вјекова Црна Гора се увијек ослањала на Русију и о томе су записе остављали сви који су владали Црном Гором, а посебно су то истицали сви митрополити и потом владари из династије Петровића. Тешко је данас описати колика је помоћ Русије изосила материјално, али духовне обнове и опстанка православља у Црној Гори не би било без руске помоћи.
–Да није било Русије, ко зна да ли би у Црној Гори уопште и било православног народа – један је од закључака трибине “О духовним везама Русије и Црне Горе и Брда током вјекова” у Даниловграду на којој су учествовали проф. др Жарко Лековић, проф. др Борис Брајовић, Перо Радоњић, кустос Завичајног музеја и Миљан Станишић, публициста. Трибини је орисуствовао и Петр Свирин, замјеник амбасадора Русије у Подгорици.
–Своје излагање нећу почети од 1711. године, јер братски односи са Русијом почињу многе раније. Растков одлазак у манастир његови биографи доводе у везу са доласком једног светогорског монаха на Немањин двор поводом скупљања милостиње. И тај је монах одвео Растка на Свету Гору 1191. године у руски манастир Свети Пантелејмон, јер је поријеклом био Рус. У руском манастиру је и примио монашки подстриг и у њему се образовала његова духовна личност. Ту је примио прва правила монашког живота и при одласку у Ватопед богато је обдарио златом руски манастир и потом са њим одржавао блиске везе. Руски примјер је побудио Светог Саву да и у Светој земљи створи српска духовна средишта. Те везе су довеле до тијесног приближавања руске обитељи династији Немањића и одређују судбину манастира и у 14. вијеку – нагласио је проф. др Жарко Лековић.
Он је појаснио да су сви владари Црне Горе на Русију гледали као на своју главну заштитницу и покровитеља. Због тога су често одлазили у Русију, како би добили помоћ и одбранили вјеру од ислама.
–Русија им је у границама својих могућности увијек излазила у сусрет. Од 1774. године Русија и добија право на заштиту православне вјере у цијелој Турској чиме је створена основа за јаче устаничке акције. У вријеме првог српског устанка Црногорци као најжилавији и најборбенији дио српског народа у својим ратним походима испред себе истичу и руску заставу. Нарочите симпатије од 1825. године према српским државама има цар Николај Павлович, прије њега императорица Јекатерина Алексејевна. Захваљујући интервенцији Русије завршен је рат 1862. године у којем је становништво било на ивици уништења. Не смијемо ни заборавити Николаја Другог који је 1914. године несебично жртвовао своје царство уставши у одбрану слободе Црне Горе и Србије. Русија је била прва од великих сила која је објавила општу мобилизацију, увјерена да не може остати велика сила ако остави Србију на цједилу. Из солидарности према српском народу у Русији се чак и талас штрајкова повукао преко ноћи. И наш краља Александар је након револуције у Русији примио стотине хиљада избјеглица и прогнаника који су у Југославију уградили своје огромно знање, наставио је Лековић.
Он је истакао да се блиске везе Црне Горе и Русије могу пратити још од половине 16. вијека. У Русију су за вријеме Ивана Четвртог ишли да траже помоћ бројни Црногорци, а међу њима калуђер Теодор и бројни племенски прваци – Вуле Божидаров, Иван Перков и Станко Радетин, а прве службене везе интезивне су од 1711. године када је Петар Велики послао грамату владици Данилу.
О издашној помоћи Русије Црној Гори, а посебно Бјелопавлићима, говорио је Миљан Станишић, публициста.
–У бурним историјским дешавањима кроз које је пролазила Црна Гора у ослободилачким борбама и уопште борби за њен опстанак и постојање, велику помоћ је добијала од Русије. То се може сажети у оцјени Петра Првог Петровића Његоша (Светог Петра Цетињског): „Моли се Богу, а држи се Русије“, који је у аманету на самртничкој постељи проклео оне Црногорце и Брђане који би одступили од „јединородне и јединовјерне нама Русије“. Русија је у континуитету помагала празни или полупразни црногорски буџет, о чему детаљно пише др Мирчета Ђуровић у књизи „Црногорске финансије 1860-1915“, износећи позамашна средства која су се као помоћ Русије сливала у црногорски буџет, што је било од изузетног значаја за Црну Гору, у борби за опстанак и оскудицама сваке врсте. Свједоци смо како им та доброчинства „званичници“ Црне Горе недостојно враћају, поводом актуелних дешавања. Овдје ћу навести само нека од доброчинстава која је братска Русија чинила Бјелопавлићима, од којих и она током Вељег рата 1876-1878. године, након чијег је побједоносног исхода Црна Гора постала међународно призната држава. Словенско добротворно друштво из Петрограда послало је у Црну Гору и из својих средстава финансирало све до завршетка Вељег рата ( тј. од 1876-1878. године) шест љекара и другог медицинског особља (о чему пише и академик Бранислав Бато Пешић у књизи „Даниловград – здравство и здравствена култура“). Од те екипе у Подгорици су били љекари др Михаило Давидович Рапутов и др Констатин Едуардвич Кербер. Јануара 1876. година у Црну Гору је дошла бројна мисија руског Црвеног крста, ради стварања великог војно-санитетског центра, а за потребе Јужног фронта. За стварање тог центра у Даниловграду је из њеног састава формирана посебна екипа руских хирурга, у којој су били: Павлов, Круковски Лебедев, Максимов, Салуха, Унтербергер, и виши медицински техничари: Ерогов, Карлов, Тимофијев, Анјев, Међедов, Јаковљев, Клавдијев, Иванов, Језиков, Сорокин и Куровски, као и већи број медицинских сестара и болничара, напоменуо је Станишић.
Изградњу водовода у Даниловграду омогућена је захваљујући великој донацији коју је приложио Григорије Антонович Захарин, професор Медицинског факултета у Москви, шеф катедре за интерну медицину, истакнути научник и хуманиста. Забиљежено је да се становништво прије изградње и пуштања овог водовода пијаћом водом снандијевало из малих, плитких бунара, чатрњи, а мањи број са ријетких извора, што је све доводило до веома честих стомачних оболијевања (као што су проливи, тифуси и паратифуси, дизентерије и сл.), па је изградња и функционисање овог водовода била пријека потреба, ради здравствене заштите становништва, које се од тада снабдијевало здравом пијаћом водом са водоизворишта „Бистига“ из села Слатина, које се налази на неколико километара сјеверно од града, а које се и данас налази у функцији, заједно са онима касније урађеним.
–Приликом свечаности крунисања руског цара НиколајаДругог Романова 1896. године, којој је присуствовао и књаз Никола, др Захарин му је предао донацију од 45 хиљада златних рубаља за водоводе на Цетињу и Даниловграду. За водовод у Даниловграду је од тога издвојено 18 хиљада неопходних за завршетак водовода, од водоизворишта у селу Слатина до града. На том великом доброчинству , у име Бјелопавлића, захвалио му се бригадир Блажо Бошковић, надајући се да ће др Захарин доћи на његово отварање, чиме би били изузетно почаствовани. Али, др Захарин је преминуо прије његовог отварања. У писму бригадир Бошковић, поред осталог, му пише: „Племенити брате! Ви сте слушали за јунаштво црногорско и за камениту Црну Гору, али не знамо, да ли сте што слушали о плодном и убавом предјелу посред те камените Црне Горе, који се може такмичити најплоднијима и најдивнијема предјелима нове Србије или класичне Италије, посред које тече тиха Зета, између славних Острошких греда и високог Гарча, да се прелије у Морачу, која се слијева у Скадарско језеро. То су Бјелопавлићи, закључио је Станишић.
Проф др Борис Брајовић је истакао дубоке духовне везе Црне Горе и Русије, које трају и данас без обзира на актуелна дешавања. По његовим ријечима треба вјеровати у обнову несовјетске Русије утемељену на православљу, оцјењујући трагичним рат у Украјини, јер су се сукобили дјелови истога народа.
Перо Радоњић говорио је записима бјелопавлићких владара о везама са Русијом који се већином чувају у Завичајном музеју у Даниловграду.
Организатор трибине био је Одбор Матице српске у Даниловграду и представници Српског покрета “Његош”. Гостима се захвалио Милорад – Дуди Кадић, предсједник Матице српске у Даниловграду.
