Како би неком ко не познаје гдје се налази Полица објаснили њен географски положај? Група села сјевероисточно од Будимље, смјештених као на великој полици, испруженој од џиновског брда Тифрана на западу, па до огранака планина Буковика и Турјака на истоку, назива се једним именом Полица.
Њој припада шест села. Одмах испод Тифрана је Драгосава. Село Маште је испод Драгосаве, близе путу који средином Полице пролази од Берана ка Рожајама преко Горњега Бихора. Бабино је сјеверније и граничи се са селом Љешницом, које не припада Полици. Горажде заузима централни дио Полице, с једне и друге стране поменутог пута. Источно од Горажда је Заграђе, које се пружа до Голога брда. Преко Голога брда је крајње поличко село Тмушиће.
Топоними Полица и Горажде помињу се још у вријеме постојања државе Зете, Гавро Скриванић у својој књизи о средњовјековним топонимима у Зети објавио је и мапу Зете и на њој су сјеверно од Скадра уписани топоними Полица и Горажде. Такође и др Павле Мијовић, у својој књизи Имена и називи из времена Зете, указује на ова два топонима.
Други неки полички топоними, поред Полице и Горажда, помињу се у врло драгоцјеној книзи Шудиковски поменик, који потиче из 17. вијека или нешто мало раније. Књига је спаљена приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду од стране Њемаца 6. априла 1941. године, али је, срећом, остао један већи извод са доста топонима са територије Горњега Полимља, па и са Полице. Данашње поличко село Драгосава назива се, на примјер: Драгав Село, Драгобиљ и Драгосав Село. Брдо Дуб између Горажда и Врбице зове се и данас онако како је у Поменику записано – Дуб. Заграђе исто тако. Љешница је уписана као Лесница, а Маште као Мацте. Засеок Јодоле уписан је као Оходоле, а Бабино као Пабино, итд.
Као што ће се видјети из даље излагања велики број топонима исти је или са малим разликама како у средњем вијеку тако и сада. То се особито види из Светостефанске повеље, којом се, на примјер, село Горажде дарива манастиру Бањска.
Полица је у вријеме Немањића била насељена српским живљем, који се касније у цјелини одселио пут Србије и преко Саве и Дунава. Исељавање је почело послије убиства будимског митрополита Пајсија од стране Турака 1648. године, а масовно докрајчено приликом сеобе 1690. године, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из 1738., године, под вођством патријарха Арсенија Шакабенде.
Полица је једна већа мофорлошка цијелина, која се на сјевероистоку одваја од Бихора мањим кречњачким узвишењима и гребенима. Име је добила због положаја у односу на беранску котлину и долину ријеке Љешнице и села Љешнице са истим називом. Она има облик зарављене површи, између чијих су мањих или већих узвишења отвори како према беранској котлини тако и према Горњем Бихору.
Беранска котлина је нижа од Полице просјечно око 120 метара. Полица је пространа око 33 км2. Пружа се у правцу исток-југозапад око 7 км, а у правцу југ-сјевер око 5 км. По катастарским подацима Беранске општине Полица, са планином, обухвата 6117 хектара, 78 ари и 64 м2.
Висина дна Полице креће се од 780-920 метара. Она је веома валовита налик Шумадији, а њен рељеф карактеришу уобљени брежуљци и благе падине, између којих се гранају долинице различитих праваца. За разлику од других васојевићких села она више лици на неке предјеле Шумадије.
Дно Полице покривено је језерским седиментима. Бушотине које су послије Другог свјетског рата вршене ради истраживања угрља показују њихово распростирање и састав.

СТАНОВНИЦИ ПОЛИЦЕ ПОСЛИЈЕ ДОЛАСКА ТУРАКА

Од Косовске битке до освајања Бихорске и Будимске жупе од стране Турака прошло је скоро 70 година. Позната је чињеница да су Турци нове територије освајали плански и постепено, нијесу журили напријед док добро не учврсте власт на дијелу већ освојене територије. Бихор град и крајеве око њега, па и Полицу, коначно је освојио освајач Новог Пазара Исак Ихсаховић 1455. године. Да ли су се дјелови Срба са Косова у међувремену населили у Горње Полимље нема сигурних података, а није искључено да су неке породице отуда бјежале и међу старе Расшане на Полици.
Полица је уочи доласка Турака на Балкан припадала држави кнеза Лазара, а послије Косовске битке неко вријеме Лазаревом зету Вуку Бранковићу, па затим Стевану Лазаревићу и најзад Ђурђу Бранковићу, од 1427. до 1455. године, кад потпада под Турке.
С обзиром да у близини Полице није било вароши, сем поменутих тргова Бихор и Будимље, као административни центри, то је у почетку турска власт била доста лабава. За Турке је најважније било да још у почетку одреде и утврде обавезе пореског давања, сматрајући да ће се остали видови потцињавања раје постепено уцвршћивати.
Једини подаци о старом српском становниству на Полици за вријеме Турака, прије сеобе из ових крајева, налазе се у турским дефтерима и по описима становниства, који су вођени веома темељито. Из њих се види састав становниства поличких села, пореске обавезе према турским властима, ситуација у погледу примања ислама и много шта друго.
Према попису, на примјер, из 1485. године, тридесетак година по турском освајању ових крајева, Будимља је, одностно Будимска нахија, заједно са тргом, обухватила тада укупно 858 српских кућа. На самом тргу биле су свега цетири муслиманске куће. Сва поличка села, којих је тада било пет, пошто Тмушиће још није било постало село, припадала су Будимској нахији. У попису се каже да је само на Полици ,тј. у свих његових 5 села, било укупно 187 српских кућа. Претходне податке цитирали смо из књиге академика др Миомира Дашића Васојевић и од помена до 1860. године.
Крајем 15. вијека у појединим селима Будимљанске нахије, са подручја Бихора, регрутовани су војници и јамаци (помоћници војника). Они су били ослобођени свих државних феудалних пореза. По поменутом документу (Ц. Пулаху) село Горажде дало је једног војника и седам јамака. То су били први кораци уврштавања ондашњих Срба овога краја у турску војску, па и први кораци вољног или невољног исламизирања.

ПОЧЕТАК ОДСЕЉАВАЊА СТАРОГ СТАНОВНИШТВА ПОЛИЦЕ

Погибија Митрополита Пајсија 1648. године сматра се почетком одсељавања старог становништва Полице. Средином 17. вијека, када ратују Турци и Венеција у тзв. Кандијском рату (1645-1669), будимски митрополит Пајсије Коласиновић, у договору са Патријархом, ступа у преговоре са папским посланицима ради организовања заједничке борбе против Турака. Међутим, његова акција била је откривена и он убијен 1648. године. Тада је народ будимског краја непосредно прогоњен, а највише су страдали они који су били најближи Ђурђевим Ступовима и Шудикови, као што је случај са становницима Полице. Од ове године почиње одсељавање дотадашњег српског становништва и постепено, једва запажено досељавање поједних црногорских породица. Свакако, новодосељени су затекли највећу масу старосједилаца, помијешала се са њима и од њих примили и прихватили старе називе села, засеока, планина и других топонима.
Други, велики талас одсељавања старог српског становниства са Полице и околних села био је 1690. године, за вријеме Прве сеобе Срба под вођством Арсенија Шакабенде, када је разрушена црква Шудикова. Претпоставља се да је до тада досељено тек неколико породица поријеклом из разних крајева Црне Горе.
Масовније досељавање новог становниства на Полицу дешава се тек почетком осамдесетих година 18. вијека, тј. послије побједе Горњовасојевића над Малисорима, око 1751. године, у бици на Крчеву изнад Петњика.
Од старих Срба на Полици није остао нико, скоро ниједна породица. На Полици је у селу Горажду, до краја 18. вијека или до почетка 19. вијека, остала је само још старосједалачка породица Пејчиновић. Писац ове хронике затекао је на Главици Ђукића, недалеко од горажданског гробља под бором, крај остатака некадашње црквице, гдје се сада, 1989. године гради нова, један гроб са скромним спомеником од милута на коме је било име неког Пејчиновића. Пејчиновића сада има код манастира Сопоћана, на извору ријеке Рашке. Вјероватно да су то полички Пејчиновићи. Они се нијесу тако далеко одселили, као што је био случај са ранијим масовним одсељавањима ка Србији, Војводини и даље. У попису становништва Сјеничке казе из 1912. године помињу се Пејчиновићи у селу Кокошици.
Када се говори о досељавању првих црногорских породица на Полицу има основа претпоставка да се неко доселио и прије Друге сеобе 1738. године, па кад су се стари Срби покренули у сеобу они се склонили у планину или у стару постојбину, а онда се вратили. Но, о томе нема сигурних података.
На основу мишљења веома познатог српског списатеља, етнолога и историчара, Милана Милићевића, на примјер, може се претпоставити да су полички Шћекићи на Бабину једна од тих породица, које су прешле из Пипера у Горња Села , а онда на Полицу још прије устанка и великих сеоба Срба 1690. и 1738. године. То је он забиљежио пишући о васојевићком пророку Старцу Стању Шекићу.

НОВО СТАНОВНИШТВО ПОЛИЦЕ

Послије Друге сеобе Срба, у првој половини 18. вијека, Полица је, као и други околни крајеви, опустјела као што је раније речено. Спаљивање манастира Шудикове 1738. године и бјекство калуђера и из Ђурђевих Сступова значило је врхунац турских зулума и тираније у оним крајевима. Сигурно је прошло доста времена док су се нови становници усудили да се доселе и настане на опустјелим, зараслим огњиштима Полице и њене околине. Да ли су преци неких црногорских породица, које су се у другој половини 18. и почетком 19. вијека досељивале у опустјеле крајеве око Лима, у давној прошлости живјели баш у тим крајевима, па из различитих разлога имигрирали у Црну Гору, није сигурно утврђено, али могуће је да је било и таквих случајева, па их, због сачуване традиције, повукла жеља да се, у новој повољнијој ситуацији, врате старом завичају. Што се Полице тиче неоспорна је чињеница да су сви преци данашњих њених становника новодосељени, ко раније ко касније и да данас нема ниједне породице која је остала од старих Срба. Све ово казује о Полици професор Душан Вулетић у књизи Полица.
Такође и проф. др Милош Р. Кастратовић, у књизи Родослов братства Кастратовића пише: ”Сваки путник намјерник, који је походио Васојевиће дивио се љепотама које је мајка природа подарила овом крају. Једно од идиличних мјеста, у којем се може наћи спокој, јесте Полица. У централном селу Полице Горажду, изнад Ступа, на узвишењу званом Црквина, на старим темељима Немањићке цркве, гордо стоји новоизграђена црква Свете Тројице и позива људе да се врате својим светињама и својим обичајима. Некада, као дјеца играли смо се поред темеља овог, од стране злотвора порушеног и несталог здања, и напајали се неком чудотворном енергијом која је будила наду да ће се она ту, на овом светом брду појавити, доносећи са собом све оно што смо као народ напустили и заборавили. А не само да заборависмо своју цркву и своје обичаје, већ плодно земљиште Полице која је била житница Црне Горе претворисмо у пашњаке, дјеца нам у потрази за хљебом одоше у свијет, па нам куће осташе празне и напуштене. Стада која су прекривала ливаде и пашњаке права су ријеткост, а садашњи мјештани живе у доста тешким материјалним условима. Некада су у Горажду постајала два одјељења за ђаке прваке, а сада се они могу пребројати на прстима једне руке. Шта се догодило са Полицом, шта се догодило са Васојевићима и да ли има наде и могућности да се стање промијени? Наравно, тешко је дати одговор на ово питање, јер је овакво стање посљедица стања у цијелој земљи. Замирање привреде у Беранама директно је погодило и људе на Полици, јер су они у периоду индустријализације били усмјерени према граду. Губљење посла код великог броја људи условило је немаштину и тежак живот. Зато је бољи живот за ове људе везан прије свега за развојне перспективе Црне Горе, која уз бољу путну инфраструктуру, мора обезбиједити знатно јачу подршку привредном развоју Васојевића, а нарочито у областима гдје су присутне компаративне предности: туризам, воћарство, сточарство и пољопривреда. Оживљавање привреде је предуслов за бољи живот и повећање наталитета, како би не само Полица, већ и цијело подручје Васојевића оживјели и како би се пробудила нада да може квалитетно да се живи и на овим подручјима. У томе, у границама својих могућности, морамо помоћи родном крају, јер ће и нама и нашој дјеци бити много љепше и пријатније, када се врати перспектива и осмјех на лицима људи из завичаја. Ко год је био на Полици није пропустио да каже: па ово је Шумадија у сред Црне Горе!У тој Шумадији примјетне су промјене, које су условљене духовном обновом овог краја и које буде наду да ће се остварити дјечачки снови сањани на старим немањићким темељима Поличке цркве. За сваки Божић са својом породицом сам на Полици. Прије свитања сијеку се, а увече ложе бадњаци поред цркве и креће коло са пјесмом која заједно са звуком црквених звона одзвања цијелим простором Полице. Пјесма која се послије дуго времена поново чује у селу наговјештава боље дане. Од малих ногу за Божић моји Александра и Радован су на Полици и за њих и сада нема веће радости од оне поличке Божићне радости. И они а и многа друга дјеца опијени љепотом Полице снивају неке своје снове и увијек ће долазити да се надахну и прикупе животну снагу и енергију и провјере да ли се и ти снови остварују. А Полица, остаће увијек шумадијски зелена, расцвјетана и надам се распјевана и сретаће увијек раширених руку све оне који долазе да уживју у њеној топлини и раскошној љепоти” – записао је Кастратовић.

ПОЛИЦА ЈЕ У ВРИЈЕМЕ КРАЉЕВИНЕ СХС-ЈУГОСЛАВИЈЕ БИЛА ОПШТИНА

На дан Сретења Господњег 15. фебруара 2022. посјетили смо село Полицу. У делегацији су били поред главног и одговорног уредника часописа ”Глас Холмије” Горана Киковића, Миличко Трифуновић, члан Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”, Драгослав Вукићевић, задужен за пласман часописа”Глас Холмије” и Драгоје Бакић, предсједник Васојевичког удружења балканских ратних добровољаца и њихових потомака од 1912 до 1918. године Андријевица. Овом приликом смо разговарали са нашим домаћинима Поличанима како се некад а како данас живи на Полици.
Најприје смо разговарали са Миличком Трифуновићем, који је рођени Поличанин, и он нам је за ”Глас Холмије” рекао сљедеће:
”И поред бројних техничких и других погодности које пружа савремено доба, бројна некадашња житна поља на сјеверу, последњих деценија претварају се у шуме и ливаде. Да је тако, најбоље потврђује подручје Мјесне заједнице Полица коју чине села: Маште, Бабино, Драгосава, Горажде, Заграђе и Тмушиће. Подаци говоре да је након Другог свјетског рата скоро свака стопа поличке земље била засијана пшеницом или неком другом пољопривредном културом. Данас се велики број њива у поличким селима не оре, чиме је некадашња позната беранска житница остала без засада који су доносили значајне приносе. За овакво стање добрим дијелом је крива држава, која није пружила довољно пажње селу и људима који се баве пољопривредном производњом” – каже Трифуновић и додаје: ”Главне разлоге треба тражити у чињеници да држава није посветила довољно пажње нашим селима и није улила сигурност људима да ће моћи пристојно да живе ако се баве пољопривредом. Умјесто сигурности, створен је такав амбијент да млади људи једва чекају да побјегну из наших села. Увиђају да су неке друге дјелатности много уносније од оних којима су се бавили наши преци. Све то заслужује свеобухватне анализе на основу којих би се дошло до закључака и упута како да се искористе пољопривредни потенцијали којима располажемо” – истиче Трифуновић.

Наш други саговорник био је Мило Јоле Цикић Шљакић, који нам је објаснио због чега је Полица доживјела да се из ње исељава народ, поготово млади.
”Морамо истаћи да је индустријализација након Другог свјетског рата одвојила Поличане од имања и претворила их у радничку класу која је своју егзистенцију обезбјеђивала радећи у фабричким погонима, али и пад животног стандарда на сјеверу условио је последњих деценија изражена миграциона кретања, тако да су бројни Поличани ухљебљење потражили далеко од завичаја, остављајући пространа житна поља, увјерени да им рад на њиви не даје шансе да створе солидне услове за живот” – каже нам Цикић.
”Треба казати да Полица још увијек има узорних пољопривредних произвођача, међутим тај број није ни изблиза као у неким минулим временима. Зашто је тако сви заједно треба да се запитамо. Сматрам да је поремећени систем вриједности доста кумовао оваквом стању. Уз то, несигурност која влада на тржишту, одбија људе од пољопривреде, јер чим човјек не може да прода свој производ, он брзо губи вољу и одустаје од сеоских послова” – истиче Јоле Цикић.
Цикић истиче да мјештани Полице сматрају да би Влада морала на сасвим другачији начин да третира захтјеве и потребу људи који исказују искрено интересовање да се баве пољопривредном производњом, а посебним стимулативним мјерама може се бар дјелимично повратити живот у поличка села.

ПОЛИЦА- БЕРАНСКА ЖИТНИЦА ОСТАЛА БЕЗ ЊИВА

Трећи саговорник који је био расположен да посвједочи како се данас живи на Полици био је Будо Поповић који нам је казао:
”Очигледно је да досадашња залагања државе по питању развоја пољопривреде нијесу дала одговарајуће резултате. Стимулативне мјере о којима се прича биле су само маркетинг за оне који су били задужени да распоређују средства из агробуџета. На новој Влади је да заштитом домаћег производа, конкретним улагањима и дугорочним програмима нађе модел за пуну валоризацију пољопривредног земљишта, које је препуштено пропадању. Сви заједно морамо да схватимо да је производња здраве хране шанса за развој Сјевера” – истиче Поповић.
Он каже да је ”послије Другог свјетског рата скоро свака стопа поличке земље била засијана пшеницом или засађена неком другом пољопривредном културом. Но, како су године одмицале гро њива у поличким селима су остајале неоране, тако да је некадашња позната беранска житница остала без засада који су доносили значајне приносе. Додуше има неких позитивних примјера, гдје узорни појединци обрађују доста земље, али све се углавном свело на мале вртове, док многи нијесу засадили ни главицу лука” – истиче Поповић..

Према мишљењу Љубише Бата Трифуновића тренутно стање по питању пољопривредне производње заслужује неке стручне анализе, с обзиром на то да се зна да је Полица некада хранила читаво Беране.
”Свему овоме, између осталог, кумовало је и нестабилно тржиште, јер људи немају никакве чврсте гаранције да ће продати оно што произведу по неким повољним цијенама. Уз то, завладао је велики нерад, па се није чудити што на Полици више нема житних поља као некада. За тај нерад крива је и држава која не успијева да успостави систем вриједности и стимулише људе да раде и живе од свог рада” – закључио је Трифуновић.
Он нам је рекао да су многи оставили пространа житна поља, увјерени да им рад на њиви не даје шансе да створе солидне услове за живот. Тако је на простору поличког села Горажде обрађено свега неколико њива, док су остале неоране. Ради се о огромним плодним пољима која су погодна за узгој пшенице и осталих житарица. ”Зашто је то тако треба да се запитају они који управљају овом државом. Једноставно, створен је такав амбијент да млади људи једва чекају да побјегну из наших села. Њима и не пада на памет да се баве пољопривредом, јер су убијеђени да на много лакши начин могу да дођу до средстава за живот” – тврди Љубиша Бато Трифуновић.

Репортажу за ”Глас Холмије” написао Горан Киковић