Пише: Мишо Вујовић

Зима је, камен пуца од хладноће. Ратна деведесет трећа. Пада Масленица, усташке снаге полако отварају врата Републике Српске Крајине. У кући хаос, војска састављена од локалног становништа наоружаног инатом и подјелама. Бабићевци, Мартићевци, Хаџићевци, Кепови, Вукови и народ, прост, честит, марљив и вриједан, збуњен и дезоријентисан.

Возимо се по далматинском залеђу новим бијелим ленд роверима. Удобне јаке машине
стижу до првих линија фронта.

– Ово нам је послао војвода Момчило Ђујић, наш заштитник без кога српско уво на овим просторима не би претекло у Другим свјетском рату – каже наш возач и одврће Бају Малог Книнџу.

„Врати се војводо на Динару поново, врати се војводо гдје си ратов’о”.

Упућени тврде да војвода Ђујић и поред велике жеље да посјети завичај није имао
повјерење у прекомпоноване комунисте, а подјеле су га јако бољеле што га је додатно
обесхрабривало да посјети завичај.

Војвода Момчило Ђујић је и на америчком тлу остао командант своје Динарске дивизије. Многима је обезбиједио послове у разним областима од трговине, занатства, хотелијерства, угоститељства, транспорта. Момчило Ђујић је до задњег часа био ауторитет код својих сабораца и њихових потомака, настојећи да их држи на окупу, да то јединство пренесу и на млађе нараштаје, да послују међу собом и подржавају једни друге. На једном узвишењу изнад Сан Дијега, седамдесетих година прошлог вијека подигнута је монументална грађевина – храм налик на Грачаницу.

Најприје у Индијани касније у Сан Дијегу гдје је, на периферији овог града, у близини
границе са Мексиком сахрањен 1999. године. Момчило Ђујић православни свештеник,
видјевши да само крстом и молитвом неће успјети да спаси српски народ од усташа,
скинуо је мантију, крст је остао на грудима, Христ у молитвама, пушку о рамену кренуо у одбрану својих сународника.

Да није било попа Момчила Ђујића српског увета у Далмацији и залеђу не би остало, а да смо имали још десетак таквих јунака Срби би данас били већина у Хрватској и не само у Хрватској. И његов учинак, немјерљив ововременским мјерама, био би још већи да комунисти нису агитовали и збуњивали народ тако да су многи остали и завршили у усташким јамама.

Слава и покој души овом храбром човјеку и његовим саборцима ма гдје били.

Извор: Српско коло