ПИШЕ: Драган ТОПАЛОВИЋ

Мајора Воје Туфегџића готово да нема у четничким народним песмама. Песма га ”није хтела” и помиње се само у једној: ,,Краљу Перо, српски сине” – иако се са сигурношћу може рећи да је био најбољи официр пуковника Драгослава Рачића, а његови борци елитни у сваком погледу. Ко­м­андовао је Церским корпусом у ок­виру Церско–мајевичке групе корпуса, увек у првим редовима и највећим борбама. Своје јунаштво доказао је небројено пута.
Војислав Туфегџић – Војкан, ка­ко су га сви из милоште звали, ро­ђен је у селу Штитару, надомак Ша­пца, 1914. године. Отац Чедомир и мајка Даринка, озбиљни љу­ди, добри домаћини, живели су још ду­го након рата. Имали су још једног сина, Божидара, који је настрадао кад и Војислав, као и кћер Жи­кицу, која је била учитељица и после рата је живела и радила у Београду, где се удала за једног Нишлију, повратника из немачког заробљеништва, веома симпатичног, стално насмејаног човека, такође учитеља. Млађи брат Божа се придружио брату у четницима негде средином рата. Био је голман сеоског фудбалског клуба. Оженио се млад, Милицом Јосиповић из Мачванског Белотића, са којом је добио сина Михаила. Михаило је касније живео у Београду, завршио је медицину и био ожењен Мир­ја­ном, државном рекордерком у бацању кугле. Мица се после му­жевљеве погибије, са дететом у на­ручју, вратила родитељима у Белотић.
Уочи избијања Другог светског рата, Воја се жени са Драгославом Цаном Машић из Шапца, несвршеном студенткињом медицине, да би из те велике љубави крајем октобра ис­те године добили сина коме кумује Драгослав Рачић и даје му име Ср­бољуб. Крштењем је чинодеј­с­т­в­о­вао јеромонах Георгије Бојић Џи­џа, предратни старешина ма­­­настира Троноша, који у рату, с обзиром да је био резервни официр, командује Првом Јадарском бригадом.

Све време рата, осим једног кратког периода када се вратила родитељима у Шабац, Туфегџићева жена и син су били са Дражиним четницима у планинама. Професор Економске школе у Шапцу, Тимотије Рељић, иначе Србољубов предавач, који је иначе био једно време у четничком Ђачком батаљону (сво­ја сећања забележио је у књизи ,,Подрински Четнички Ђачки батаљон” из 2001. године) имао је обичај да прича да се сећа Воје како јаше коња и предводи своју јединицу, а испред себе држи у седлу сина Србољуба.
У току босанске голготе жена и дете му обољевају од тифуса. Супруга Драгослава, која је иначе све време рата радила добровољно у пољској болници, имајући у виду несташицу лекова и немогућност набавке нових, одриче се својих спасоносних инекција, да би остале за малог Србу. Она умире у зиму 1944. на ’45. годину, губећи борбу са опаком болешћу. Сахранили су је у порти православне цркве у Модричи. Данас више не постоји никакво обележје њеног укопа. О њеном гробу, дуго година, све до своје смрти, старао се један старији мештанин муслиман, који је имао прилике да у току тих ратних година упозна Цану. Много ју је поштовао због чина жртве коју је учинила за своје дете.
Малог Србу су потом носили у наручју војници његовог оца, у најгорим могућим околностима, пошто су борбе биле готово свакодневне. Кад је брига за дете постала немогућа, један војник је један дан у неком шипражју оставио Србу само са једном малом поруком са основним подацима. На милост и немилост суровом времену. Срећом, после извесног времена, вероватно чувши дечији плач, нашла га је једна партизанка која се сажалила и прихватила дете, бринући о њему следећих неколико месеци као о свом рођеном сину. Крајем те исте године, партизанка дечака доводи Војиним родитељима, Чедомиру и Даринки у Штитар.
На почетку рата Туфегџић је био командир Церске чете и оперативни официр Церског четничког одреда, па напослетку и корпуса. По постављењу пуковника Рачића за ко­манданта Србије 1945. и страдања Југословенске војске на Зеле­нгори, Воја Туфегџић је про­и­зведен у команданта дотадашње Рачићеве групе корпуса, али бројчано стање формација у том периоду је било знатно мање, после вишемесечних ста­лних борби.
Био је веома активан на командном положају, с обзиром на околности у којима се нашао. На подручју Семберије и Мајевице задавао је велике проблеме новим комунистичким властима. Док је војевао по Семберији, главни јатак му је био Митар Бабић звани Паприка и че­сто је боравио у његовој кући. У то­ку рата лични пратиоци су му били: Миле Глигорић, Аранђел Тимотијевић Амиџа, наредник Војислав Мак­симовић Ћесин и Велимир Зе­че­вић Зека. Са Мајевице преко јатака и поверљивих курира, активно одржава везе са четничком групом Влајка Антонића, преко којих се распитује о судбини свог ро­ђака Јанка, коме се губи траг негде у азбуковачком крају, у периоду кад се четничка главнина поче­ла повлачити преко Дрине, пре­тходне године. У селима око Зво­рника затиче га вест о смрти команданта Драгослава Рачића и његових пратиоца.

Читаву зиму 1945/1946, пролеће и лето проводи у селима око Дрине, не размишљајући о предаји чак ни онда кад је сазнао за смрт команданта, ђенерала Драже Михаиловића. Ипак, крајем лета одлучује да се пребаци на десну обалу Дрине и врати се на свој терен, где је претходних година четовао. Пошто је Семберију оставио под командом Моме Поповића, прелази у Мачву.
Не зна се шта га је више вукло родном крају, носталгија или војне обавезе. Упавши у замку коју су му припремили у колиби Живојина Јосиповића у атару поцерског села Бела Река, погинуо је у ноћи између 5. и 6. новембра 1946. године. Са њим су погинули и брат му Божа, Драго Токић, Јован Захарић звани Пеца и Михајло Захарић звани Карлица, Данко Ки­ћић, Радомир Арсеновић (сви са Мајевице, раније су били у одредима војводе Радивоја Керовића), Аранђел Тимотијевић – Амиџа из Горње Оровице и Милош Мацановић из Папраће код Зворника.
Причало се још да су се очај­ни­чки бранили и да су пружали неверо­ватно жилав отпор. Да је Бо­жидар наводно избацио кроз про­зор колибе убачену бомбу и да је доста припадника Озне том приликом изгинуло, међу њима и један мајор. А Амиџа није ни улазио у колибу, него је у близини поставио митраљеско гнездо. Било како било, уби­је­ни су сви до једнога. Да су ко­мунисти имали доста губита­ка, касније је од јавности скривано, али су ипак неки сељани кришом пратили шта се догађа, с обзиром да је борба трајала добар део ноћи. Таљиге које су пред јутро превозиле мртве и са једне и са друге стране, причале су довољно саме за себе и истина се није дала сакрити.
Када су мртве четнике спроводили по поцерским селима, локални комунисти су присиљавали народ да гледа ова мртва телеса док су се њихови локални активисти трудили који ће горе да опогани лешеве из Туфегџићеве групе. Тако унакажене и измрцварене (по при­чи очевидаца, Воји је фалило једно око, а Божи је било скроз исечено и унакажено лице) дотерали су их у центар Штитара, иза тадашње Кредитне задруге. По опробаном рецепту, натерали су мештане да се окупе око мртвих четника, а међу њима и Туфегџићеве родитеље, оца Чедомира и мајку Даринку. Пред згранутим народом, Ознаши и Кно­јевци су цели дан пијанчили, пљували и играли козарачко коло.
Некима из Војине пратње ка­чи­ли су војничке торбице са главама печених прасића, пошто су комунисти четнике називали кабадахијама и гибаничарима. Мучена мајка Даринка, гледајући тај ужас који ове звери спроводе над њеним мртвим синовима, није могла ни да плаче ни да пусти било какав глас из себе. Кад се при крају дана ипак мало почела разилазити гужва, скинула је црну мараму са своје главе и прекрила лица својих синова Војислава и Божидара, који су лежали један до другога, и само изговорила: ,,Слава Вам, српски јунаци”.
Затим им је малом бритвом одсекла по један прамен косе. Окренула се и отишла кући. Једну собу у родној кући посветила је њима. На великом кревету, од ћебади и губера направила је две камаре у облику гробних хумки, и по њима поређала слике и њихове личне ствари које је имала. У ту собу дуго времена осим ње и Чедомира нико није улазио. Годинама је одлазила свакодневно у оближњи забран, рас­плитала косе и сатима нарицала, далеко од народа, да је нико не чује и не види. Тај прамен косе је, на жалост, ево већ више од седамдесет го­дина једина веза, и све што је остало Срби Туфегџићу и његовој породици од мртвог мајора Војислава Туфегџића.
Браћу Туфегџић после неколико дана одвозе и до Зворника, да и ондашњем народу докажу да су мртви. Бацили су их прво у двориште неке муслиманске породице Курић. Опет су играли и подврискивали, а потом су их још неколико дана држали код неких лагума од старог Јерининог Кула-града, преко пута данашње бензинске пумпе на изласку из Зворника према Сарајеву. Пошто су се тела већ пот­пу­но распала, једно вече су наредили неким Циганима да их потоваре на таљиге и баце у Дрину.

(Српске новине, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, август 2017, број 699)