Пише: Божидар Зечевић (српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин), филмски критичар Вечерњих новости и стални сарадник недељника Печат)

Што се стари свет све брже примиче свом крају, пети јахач Апокалипсе све чвршће је у седлу новог, великог знамења: дириговани масовни медији прикључују се библијској, галопирајућој четворки, као веран вазал, још од 1984, а дефинитивно – loud and proud ! – од 5. новембра 2020, када је председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп изашао пред телевизијске камере да нацији покаже доказе о покраденим председничким изборима. Тада је седам „великих телевизија“, међу којима Ен-Би-Си, Си-Би-Ес, Еј-Би-Си и Ем-Ес-Ен-Би-Си, по команди искључило своје камере и скинуло Трампа с екрана! Водитељ Лестер Холт са Ен-Би-Сија одмах се појавио и рекао: „Морали смо да интервенишемо јер је председник изговорио много погрешних ствари, укључујући и то да је било превара на гласању.“

Слично је реаговао и Брајан Вилијемс, водитељ Ем-Ес-Ен-Би-Сија: „ОК, овде смо поново у необичној позицији да не само прекидамо председника САД већ и да га исправљамо.“ Ништа слично се пре тога није догодило у историји Америке. На делу је била разбојничка бусија бруталне телевизијске цензуре, коју je цивилизован свет одмах назвао „орвелијанском“. То што било ко даје себи право да инстантно одлучује шта је истина, а шта не у јавном говору, јесте пример најцрње медијске дискриминације, по коме ће комплетни амерички избори 2020. године, заједно с господом Холтом и Вилијемсом, ући у све будуће историје јавног говора као криминални чин с планетарним последицама.

То вече у четвртак, 5. новембра 2020. године, прогласили смо, на овим страницама, светским даном цензуре, јер је по својој грубости и безобзирности превазишао све што се пре њега догађало. Тада је цензура прошла на велика врата у галопирајућој кавалкади, а пети јахач Апокалипсе придружио се језивој Диреровој четворки (као што злокобно приказује једна савремена карикатура) и то у земљи која је више од двеста година стрпљиво и љубоморно градила слободу говора као темељ своје цивилизације. Тог тренутка умукло је звоно слободе на већници у Филаделфији, симбол постојања САД. Наслеђе свих „очева нације“ бацило је под ноге стотине милиона прошлих и будућих Американаца неколико безначајних медијских чиновника вашингтонске дубоке државе и тиме прокламовало крај своје тековине.

Планетарне последице описаног догађаја, међутим, убрзо су показале да је то био само почетак. Што се америчка империја неопозиво сурвава туробна је чињеница, али што овај суноврат с неописивим, перверзним усхићењем прихвата највећи део тзв. слободног света, тј. колективног Запада, открива пандемијски карактер, чију је симфонијску увертиру одсвирао управо завршени lockdown. Апокалиптични метеж у Украјини, који је започео нешто касније, 24. фебруара, убрзо је огласио нови европски дан цензуре установљен 2. марта 2022. године, када је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, у пуном капацитету, прогласила да у Европи укида све што она сматра лажју и преваром.

Премијерка Европске уније дала је себи исто право као и господа Вилијемс и Холт – аутентични Џекил и Хајд дигиталног доба – па спустила медијски мрак на цео континент, био он у Европској унији или не, погасивши све комуникационе линкове који су јој били доступни. То је, наравно, створило црну медијску рупу у планетарној мрежи, која уопште не припада Европској унији ни Америци, што је акт нечувене менталне и сваке друге агресије на цело преостало човечанство и поништење свих оних докумената, декларација и конвенција, трица и кучина и лањских снегова потписаних о томе од дана оснивања Уједињених нација и стотина припадајућих глобалних организација. Чујмо је, дакле: „Нећемо дозволити апологетама Кремља да сипају своје токсичне лажи којима оправдавају Путинов рат или посеју семе подела у нашој Унији.“

Режећа дипломатија

Сместа су руски канали „Раша тудеј“ и „Спутњик“ нестали с европских екрана, што је доказ да је наведена изјава дата кад је већ све било усаглашено и утаначено с главним центром моћи, а то је америчка дубока држава. Уосталом, свим полугама власти Брисела управља се, од оснивања, из Вашингтона и то важи за целу извршну вертикалу Европске уније, што испуњавају и све њене чланице, утркујући се да на дневном нивоу текуће налоге испуне одмах и потпуно. Изузетак су Берлин, који налоге добија нешто пре Брисела и може предлагати корисне допуне, те координатор исте политике ван ЕУ Лондон, који са уживањем игра улогу слободног пивота.

Наравно, привид демократског одлучивања испуњавају институције попут Савета ЕУ, који се одмах јавио истим поводом: „Санкције покривају сва средства за пренос и дистрибуцију, као што су кабловска, сателитска, ИПТВ, платформе, веб-странице и апликације, а све релевантне лиценце, овлашћења и договори о дистрибуцији су суспендовани.“ У Бриселу оцењују да су „Раша тудеј“ и „Спутњик“ важни инструменти у „подстицању и подршци руске агресије“ против Украјине и да представљају „значајну и директну претњу јавном реду и безбедности ЕУ… Ова одлука биће на снази до окончања агресије на Украјину и све док Руска Федерације и њој блиски медији не обуставе ширење дезинформација и манипулацију информацијама против ЕУ и њених чланица“. Читај: док ми не кажемо доста. На светог никад. И тако редом. Од комесара за спољне послове ЕУ до самих мејнстрим медија.

Ето како је Европа враћена стотину година уназад, у време рађања фашизма, а општа хистерија која прати описане „мере“ не разликује се ни данас много од манијакалног фурора оног доба. И сама изјава Фон дер Лајенове персонализована је у духу времена, за које смо мислили да је давно прохујало: њена реторика била је неуобичајено груба и готово режећа, а фацијална експресија тврда, на моменте злобна, у духу негдашњих јавних наступа Бернара Кушнера. Сличан фацијални модул применио је и канцелар Шолц на заједничкој прес-конференцији с Путином у Кремљу, када је руски председник поменуо бомбардовање Београда 1999.

Нови Bundeskanzler значајно је подигао обрве, преко лица му је прелетео циничан осмех и нешто одмах себи записао. Није оклевао да то јавно саопшти у првој следећој прилици: Београд је бомбардован да би се спречио геноцид над Албанцима! То је сасвим ново, у пракси колективног Запада никада званично коришћено тумачење, што је сада капитална чињеница у немачко-српским и, уопште, међународним односима, а свакако и озбиљан разлог за забринутост у погледу непосредне њихове будућности.

Колико знам, још је на снази Устав СР Немачке, који јој забрањује не само било каква војна дејства Бундесвера ван државних граница него и војно помагање зараћених држава, што је Шолц недавно отворено прекршио упућујући Украјини пошиљке оружја. Исте недеље прогурао је повећање војног буџета СРН на сто милијарди евра, што је појачало негодовање и у свету, и унутар Европске уније. Све друго смо чули и читали у говору посланика Петра Бистрона, портпарола Алтернативе за Немачку у Бундестагу. Није моје да се уопште бавим овим крупним спољнополитичким променама, али просто нисам могао да одолим утиску који је на мене оставила фацијална експресија „tante Ushi“ (како Немци фамилијарно зову бившу своју министарку одбране у влади канцеларке, коју су, такође од миља, звали „Мutti“) док је у целој Европи заводила цензуру – прву тоталитарну меру у духу диктатуре једне наднационалне, неизабране и отуђене творевине усмерене против слободе народа и држава Европе.

Недопустив чин самовоље

Дан европске цензуре, међутим, није прошао без протеста. Први је стигао од најрелевантније професионалне асоцијације медијских посленика, Европске федерације новинара, чији је генерални секретар Рикардо Гутијерес одмах реаговао саопштењем, у коме се, пре свега, каже:

„Регулација медија не спада у надлежност Европске уније, већ је издавање и укидање дозволе за емитовање искључива надлежност појединачних држава. Изазов за демократије јесте борба против дезинформација уз очување слободе говора. Потпуно затварање медија не чини ми се најбољим начином за борбу против дезинформација или пропаганде. Овај чин цензуре може имати тотално контрапродуктиван учинак на грађане који прате забрањене медије. Увек је боље супротставити се дезинформацији пропагандистичких или наводно пропагандистичких медија откривањем њихових чињеничних грешака или лошег новинарства, демонстрирањем њихове финансијске или оперативне независности или истицањем њихове лојалности државним интересима. Подсећам вас и на праксу Европског суда за људска права, по којој је забрана медија озбиљан чин, који мора бити утемељен на чврстим правним основама и објективним елементима како би се избегла самовоља.“

А управо овај поступак не само да је недопустив пример самовоље и арбитрарности него поништава сам појам слободног протока информација у демократском друштву. Гутијерес с правом указује да Европска унија, најмање њени извршни органи, нема никаква права да по свом нахођењу оцењује и укида медије ни у својим границама (ово питање задире у суверенитет земаља-чланица), а камоли ван њих. Овај чин погодио је све земље континента без обзира на чланство у ЕУ (чак и многе неевропске земље), које су бежични сигнал примале преко „угашених“ сателита, што је и наш случај. Тако су потпуно без знања и сагласности Србије РТ и „Спутњик“ забрањени и у нашој земљи (поново су успостављени преко других сервера нешто касније).

Овакав поступак и нарочито описани говор мржње, међутим, удаљио је многе од нас од размишљања о „евроинтеграцијама“ више него икада раније: на једном примеру показале су се све опасности од приступања државној творевини којом у потпуности управљају Капитол и једна уска група олигарха у њему, удружених у глобални пројекат отимања власти над светом.

Одговор народа

На говор мржње, који шири не само изречена забрана него уопште јавни дискурс ЕУ о Русији и свему, ама баш свему руском, указују и Удружење новинара Србије и Синдикат новинара Србије, који су се сутрадан придружили ставу својих европских колега, осуђујући забрану РТ и „Спутњика“ и реторику политичара и високих представника ЕУ која прати ову пресуду.

„Дубоко је узнемирујући речник који високи представници ЕУ користе као оправдање одлуке о забрани медија, називајући РТ и ’Спутњик’ ’дезинформативним и манипулативним средствима’, ’медијском машином Кремља’, која ’сипа токсичне лажи’“ – наводи се у њиховом саопштењу. УНС и СИНОС подсећају да је 1999. године за НАТО легитимни војни циљ била Радио-телевизија Србије, у чијем је бомбардовању 23. априла убијено 16 медијских радника – „Нико из ове војне организације, која је бомбардовањем медија установила преседан, није одговарао због убиства 16 медијских радника“.

Александар Вулин, министар унутрашњих послова Владе Србије, рекао је: „Србија неће постати део колективне антируске хистерије… Нисмо стали мирно и послушали наређење НАТО-а, нисмо увели санкције Русији. Нећемо отимати имовину Руској Федерацији, нећемо руску децу избацивати из школа, а Русе из ресторана, нећемо забранити ниједан руски медиј.“

Два дана после забране на истој РТ телевизији и на истом „Спутњику“ могла је „tante Ushi“ да види и чује масовни одговор српског народа на улицама слободарског Београда на њену интоксикацију, која је, како је и предвидео Гутијерес, имала тотално контрапродуктивно дејство. Остаје још да се чује и глас директно циљане Европе који ћемо, руку на срце, стрпљиво почекати. А код куће, док овај број Печата одлази у штампу, онај Висковић претећи гунђа на РТС-у: „Ове слике се неће свидети Берлину и Бриселу.“