Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Не само због серије Азбука наших живота и мојих романа по којима је направљена, него и због стварности која нас заскаче на сваком ћошку, размишљам ових дана о нашим животима, таквим какви јесу.
Пре неко вече била сам на једној забави, на којој су неки мушкарци били, без икаквог зазора, са својим девојкама, љубавницама, док су супруге оставили или код куће уз телевизоре, или негде успут. Помислила сам на епидемију развода, усамљености, на превару, на јавну превару која је данас постала нешто што се подразумева и што више никога не шокира.
Та савремена мода бестидности и вишеженства јесте својеврсни друштвени новитет – љубавница која се јавно приказује представља неку врсту додатка портфолију замишљеног успеха, моћи и новца. Богатуни, очигледно, морају да се показују, подједнако бројем и врстом аутомобила и некретнина, колико и својим јавним трофејима.
Изашла сам одатле некако депримирана. Куда иде овај свет, помислила сам, док сам чекала такси у Улици Страхињића бана.
И онда ми је пало на памет да је Бановић Страхиња заузео јуначко и јединствено место у песми и у вечности, као највећи од свих српских јунака и као највећи љубавник – јер је својој жени опростио превару. Или што би рекао чувени Јован Скерлић – „Бановић Страхиња прашта, просто зато јер прашта”. А ја бих додала – опростио јој је јер ју је волео, јер је волео само једну жену. Или, краљ Стефан Урош који је посадио хиљаде јоргована долином Ибра, како би добродошлица његовој вољеној Јелени Анжујској била чаробнија.
Тај романтични идеал изгубио се данас под притиском промењеног система вредности. Егоизам и нарцисизам, који ова цивилизација подржава, створио је генерације ојађених, усамљених и изгубљених у свемиру, који се непрестано огледају да провере како им стоје шишке. Растурио је идеју породице, брака, а од мушкараца одгојених на плејбој матрици направио је нову друштвену форму – човек који није у стању да воли и поштује једну жену, не воли и не може да поштује ниједну.
Савремена мушка чежња за љубављу многих жена и за неприпадање ниједној, у потпуној је супротности са древним идеалом мушкости.
Витез није био ту да буде вољен, него да воли.
Последњи витезови који су ходали земљом били су наши очеви.
