У Основној школи „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву обиљежен је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева, међу којима су и ученице Наташа Учур и Милица Лаловић, које су синоним страдања дјеце на подручју Сарајевско-романијске регије. Наташа и Милица убијене су 11. марта 1995. године, за вријеме примирја, снајперским хицима, док су се играле испред зграде у насељу Грбавица.
На списку Центра за истраживање ратних злочина, који нажалост још није коначан, за сада се налази 121 име убијене дјеце Српског Сарајева.
Крвничка рука снајперисте, око пуно мржње и пуцањ у дјетињство прекинули су посљедњу игру ластиша Милице и Наташе. У болницу Касиндо прва је довезена Наташа, а љекари су констатовали сурову прецизност снајперисте. Након ње, и Милица. Доктор Славко Ждрале свједочи да није било могућности да преживе крвнички напад.
– Констатовали смо да се ради о тешким повредама главе, да је дошло до оштећења коштанога дијела главе и мозговине, да су повреде смртоносне и дјевојчица је издахнула за неколико минута. Непосредно послије тога, у болницу је дошла и Лаловић Милица рођена 1984. године смртно страдала на Грбавици такође од метка. Никакве могућности није било за помоћ, дјевојчица је већ била мртва – описао је раније доктор Ждрале.
У вријеме када су дјевојчице убијене на снази је било примирје које су надгледали француски и руски мировњаци. Зашто су снајперисти 101. бригаде тзв. Армије РБиХ и поред постигнутих договора убијали српску дјецу у Грбавици, питање је за команданте те јединице, које је до данас без одговора. Правда, тешка али достижна, и даље не куца на врата ожалошћених породица.
Рада Цвијетић из Трнова у рату је изгубила десеторо чланова породице, а међу њима и братића Милуна који је убијен када је имао свега 18 мјесеци.
– Убили га, ломили му и ноге и руке… Патолог, покојни Зоран Станковић, на обдукцији нам је то рекао. Тражили смо правду, али по Тужилаштву нема правде. Требало је да оне кости покупимо и однесемо у Хаг… Не знам више шта да кажем и како да докажем оно што је стварност. Нема истине и правде и неће је ни бити док је тамо Тужилаштво. Ако се наши изборе да нам се врати Тужилаштво и да судимо злочинцима, можда ће и бити неке правде – истиче Цвијетићева.
Према званичним подацима и публикацији коју ће Републички центар за истраживање рата објавити у наредна два мјесеца, у протеклом рату у БиХ, страдало је 1.418 српске дјеце. Списак, нажалост, није коначан.
– Од тога је 450 убијене дјеце, преко 400 затварано у логорима и преко 400 је било рањено. То је застрашујуће, посебно имајући у виду начине на које су та дјеца убијана и страдала – каже Милорад Којић, директор Републичког центра.
За српски народ Милица Лаловић и Наташа Учур анђели су које не смијемо заборавити, чија крила остају вјечно раширена на спомен-обиљежју у дворишту Основне школе „Свети Сава“.
Изасланик српског члана Предсједништва БиХ Бошко Томић подсјећа да још нико није одговарао за убијене дјевојчице која су се у вријеме примирја играле испред своје школе.
– У марту, мјесецу великог страдања и егзодуса сарајевских Срба, морамо се сјећати нашег страдања и исељавања. У овом мјесецу се уједињени морамо сјећати и спомињати наше невино страдале – рекао је Томић.
Директорка ОШ „Свети Сава“ Жељка Топалић указала је на обавезу обиљежавање важних датума за Источно Сарајево, те да у школама имају обавезу да младе нараштаје уче да не забораве своје страдале вршњаке и да његују културу сјећања и да се на тај начин ствара осјећај припадности.
Поражавајуће је што за злочине над српском дјецом у посљедњем рату, осим Елфете Весели, осуђене за монструозно убиство дјечака Слободана Стојановића код Зворника 1992. индиректно пресуђено још само шест лица. Из Републичког центра за истраживање рата поручују да је то занемариво у односу на број заточене и убијене српске дјеце.
Извор: РТРС
