Пише: Миљан Станишић

У бурним историјским дешавањима кроз које је пролазила Црна Гора у ослободилачким борбама и уопште борби за њен опстанак и постојање, велику помоћ је добијала од Русије. То се може сажети у оцјени Петра I Петровића Његоша (Светог Петра Цетињског): „Моли се Богу, а држи се Русије“, који је у аманету на самртничкој постељи проклео оне Црногорце и Брђане који би одступили од „јединородне и јединовјерне нама Русије“. Русија је у континуитету помагала празни или полупразни црногорски буџет, о чему детаљно пише др Мирчета Ђуровић у књизи „Црногорске финансије 1860-1915“, износећи позамашна средства која су се као помоћ Русије сливала у црногорски буџет, што је било од изузетног значаја за Црну Гору, у борби за опстанак и оскудицама сваке врсте. Свједоци смо како им та доброчинства  „званичници“ Црне Горе недостојно враћају, поводом актуелних дешавања. Овдје ћу навести само нека од доброчинстава која је братска Русија чинила Бјелопавлићима, од којих и она  током Вељег рата 1876-1878. године, након чијег је побједоносног исхода Црна Гора постала међународно призната држава.

Словенско добротворно друштво из Петрограда послало је у Црну Гору и из својих средстава финансирало све до завршетка Вељег рата ( тј. од 1876-1878. године) шест љекара и другог медицинског особља (о чему пише и академик Бранислав Бато Пешић у књизи „Даниловград – здравство и здравствена култура“). Од те екипе у Подгорици су били љекари др Михаило Давидович Рапутов и др Констатин Едуардвич Кербер. Јануара 1876. година у Црну Гору је дошла бројна мисија руског Црвеног крста, ради стварања великог војно-санитетског центра, а за потребе Јужног фронта. За стварање тог центра у Даниловграду је из њеног састава формирана посебна екипа руских хирурга, у којој су били: Павлов, Круковски Лебедев, Максимов, Салуха, Унтербергер, и виши медицински техничари: Ерогов, Карлов, Тимофијев, Анјев, Међедов, Јаковљев, Клавдијев, Иванов, Језиков, Сорокин и Куровски, као и већи број медицинских сестара и болничара. Наведеној изузетно стручној и опремљеној руској медицинској екипи главни  је задатак био прихват, збрињавање и лијечење рањеника, припадника Јужног фронта које су допремале специјалне војно-санитетске јединице. Према  подацима више од 2.000 рањеника је било обухваћено медицинским третманом, као и обрађено око три хиљаде  болесника (ратних сирочади, старих, изнемоглих, дјеце).  Поред рањеника, наведени љекари и виши медицински техничари су, дакле, пружали медицинске услуге и болесницима, дјеци, старима и изнемоглима. Ова екипа руског Црвеног крста бавила се и пословима превентиве, како би сузбила ширење заразних болести, међу којима и оних од маларије. Затим су спроводили и програме здраствено-васпитног образовања, од чега и оног дијела који се односио на личну и колективну јавну хигијену. Како је био велики прилив рањеника са фронтова, то је централна болница из Даниловграда отворила и истурене пунктове у више околних мјеста у Бјелопавлићима. Због преобимног посла који су имали руски љекари, виши медицински техничари, медицинске сестре и болничари, њима је у испомоћ придружена још једна екипа руског Црвеног крста „Покровског обшчества“, којом је руководио генерал Рихтер. Руске љекаре је посебно фасцинирало то што су санитетске јединице допремале на лијечење и заробљене турске војнике. О санитетским искуствима из овог и др. ратова у Црној Гори  у руској медицинској литератури објављени су многи стручни радови, у којима је Даниловград имао истакнуто мјесто. Изузетна пожртвовања, племенитости и успјеси руских љекара и њиховог другог медицинског особља у лијечењу рањеника, болесника и сл. помно је пратио и обавјештавао јавност  „Глас Црногорца“, и др. листови и часописи и ван Црне Горе.

Изградњу водовода у Даниловграду омогућена је захваљујући великој донацији коју је приложио Григорије Антонович Захарин, професор Медицинског факултета у Москви, шеф катедре за интерну медицину, истакнути научник и хуманиста. Забиљежено је да се становништво прије изградње и пуштања овог водовода пијаћом водом снандијевало из малих, плитких бунара, чатрњи, а мањи број са ријетких извора, што је све доводило до веома честих стомачних оболијевања (као што су проливи, тифуси и паратифуси, дизентерије и сл.), па је изградња и функционисање овог водовода била пријека потреба, ради здравствене заштите становништва, које се од тада снабдијевало здравом пијаћом водом са водоизворишта „Бистига“ из села Слатина, које се налази на неколико километара сјеверно од града, а које се и данас налази у функцији, заједно са онима касније урађеним.

Приликом свечаности крунисања руског цара Николаја II Романова 1896. године, којој је присуствовао и књаз Никола, др Захарин му је предао донацију од 45 хиљада златних рубаља за водоводе на Цетињу и Даниловграду. За водовод у Даниловграду је од тога издвојено 18 хиљада неопходних за завршетак водовода, од  водоизворишта у селу Слатина до града. На том великом доброчинству , у име Бјелопавлића, захвалио му се бригадир Блажо Бошковић, надајући се да ће др Захарин доћи на његово отварање, чиме би били изузетно почаствовани. Али, др Захарин је преминуо прије његовог отварања.  У писму бригадир Бошковић, поред осталог, му пише: „Племенити брате! Ви сте слушали за јунаштво црногорско и за камениту Црну Гору, али не знамо, да ли сте што слушали о плодном и убавом предјелу посред те камените Црне Горе, који се може такмичити најплоднијима и најдивнијема предјелима нове Србије или класичне Италије, посред које тече тиха Зета, између славних Острошких греда и високог Гарча, да се прелије у Морачу, која се слијева у Скадарско језеро. То су Бјелопавлићи“.

Велики допринос просвјетно-културном уздизању Бјелопавлића дали су професори из Русије, који су овдје дошли, углавном послије Октобарске револуције 1917. године. Они су били предавачи у Нижој реалној гимназији, основаној 1918. године и Учитељској школи, отвореној 1919. године. То је била прва Учитељска школа у Црној Гори . Навешћемо имена професора, који су у њој предавали за 10 година њеног постојања у Даниловграду: Алексеј Иванович Лебедев, генерал Анатолиј Бортновски, Борис Гонтарев, Павле Смородски, Људмила Лунина, Владимир Богословски, Дара Богословски, Руфина Макијевски, Лав Макијевски, Алексеј Кравченко, Вселовод Гусаревич, Михаило Булгаков, Марија Никофорова. Поред наведених, и један број руских учитеља и учитељица изводили су наставу у овдашњим основним школама. Руски просвјетни радници уздигли су просвјету и културу у Бјелопавлићима и ударили темељ за њени убрзани развој. СЛАВА И ЧАСТ РУСКИМ ДОБРОЧИНИТЕЉИМА НА ЊИХОВИМ УЗВИШЕНИМ ДЈЕЛИМА И ПЛЕМЕНИТОМ БРАТСКОМ РУСКОМ НАРОДУ!