Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Једна моја пријатељица, опхрвана многим животним проблемима, позвала ме је да се видимо, да са мном подели сопствени очај. За добар део ситуације у којој се нашла, сама је крива, и тога је свесна.

Људи нас напуштају онда када добро заборавимо да они постоје, зар не?

Слушала сам је пажљиво и посматрала сам њене руке које дрхте, и њене очи у којима се огледало море туге помешано са морем оптужби. Глас јој је био тих, и палила је цигарету на цигарету.

Кад сам је питала шта ради, како јој изгледа дан, запањила ме је одговором.

„Ништа, ето, мувам се по кући, оперем судове, понекад чак оперем судове два пута узастопце…”

Нисам знала шта да јој кажем на то. Сви ми имамо понекад те тренутке, које ја зовем „зурење у празно”, сви смо понекад имали тренутке пада, губитка, безнађа.

Сви ми имамо понекад те тренутке, које ја зовем „зурење у празно”, сви смо понекад имали тренутке пада, губитка, безнађа

Па ипак, преживели смо их, уколико смо желели да преживимо.

„А увече, седим са другарицом, и причамо”, додала је.

„Али једног дана, другарица неће моћи да дође. Немој да се хваташ за њу и ни за кога другог, као за штаку. Нико не може непрестано да те носи на леђима”, рекла сам.

Замислила се на тренутак, и потврдно климнула главом.

„Нешто мораш и сама. Тачније, све, у ствари, мораш сама.”

„Шта да радим?”

„Иди на Јутјуб, учи нешто. Толико има људи који су имали сличне проблеме и пребродили су их. Говоре о томе. Постави свако питање које те занима, и наћи ћеш бар мрвицу одговора. Учи о себи. Тако ћеш скренути мисли са једине теме која те сада опседа. Тако ће ти се отворити нови видици. Тако ћеш имати о чему да причаш кад се сретнеш са другарицом.”

„Али ја идем код психијатра једном недељно.”

„Али осталих шест дана мораш себе некако да забавиш.”

„Живот је грозан”, прошапутала је резигнирано.

„Не, живот је учење. Непрестано учење.”

„Ма знам.”

„Не, живот је генијалан за оне који су спремни да уче, и пакао за оне који мисле да све знају”, рекла сам и не знам да ли је ова моја реченица, којом саму себе подижем кад клонем, икада пала у бољем тренутку.

Погледала ме је радознало, а ја сам погледала на сат.

Кад смо се растале, једва сам ходала. Ноге су ми биле тешке, и као да сам врећу свих њених проблема одједном носила на својим леђима.

Али, нисам замакла ни неколико десетина метара, кад ми је зазвонио телефон.

„Пошаљи ми неки клип, да погледам, да имам од чега да кренем”, рекла је, а глас јој је био потпуно другачији.

Поново је звучала као некад. Звучала је као дете које креће у школу.

Није тачно да је сваки почетак тежак. Тежак је крај, а помисао да можемо поново испочетка јесте суштина оптимизма, и најважније школе – живота.

Извор: Блог “То сам ја”