Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

Када су после вожње чамцем, која им се чинила као вјечност дуга, коначно стигли на копно, један од њихових пратилаца, који су били обучени у кожне капуте, обратио им се следећим ријечима: “Одавде морате сами! Добро пазите да се овдје више никад не вратите”! Изнад њих је било отворено плаво небо и сунце зубато, коме се нису баш нимало радовали, будући да их је претходних три године немилосрдно пекло. Знали су да их до Црне Горе и родних Пјешиваца чека прилично дуг пут. Док су несигурним и немоћним корацима ходали, сретали су људе, од којих су их неки зачуђено гледали, а неки склањали своју дјецу у страну у моменту када би поред њих прошли. Овакви их поступци нису нимало изнанађивали. Прије одласка на Голи оток, сва тројица су били повисоки, крупни људи. Након повратка са тог страшног мјеста, од њих су остале тек креатуре на којима се могла распознати гола кожа и кост. Након неких пола дана хода, на периферији једног села су наишли на гостионицу из које су се ширили опојни мириси свакојаке хране. Видјећи своје сапатнике и племенике како са неописивим нагоном и жељом гледају у правцу гостионице, један од њих им је рекао следеће:” У свом десном џепу имам сат довољно вриједан да бих могао да га заложим за три пристојна оброка”. Затим је на њихово изненађење додао следеће:”Међутим, не желим то да урадим! Три године су нас држали на хљебу и води. Било какав јачи оброк би сада лако могао да нас убије”. Међутим, када је схватио да његови сапутници постају све агресивнији у инсистирању да попусти и заложи свој часовник, на крају је то, ипак, учинио. Када су сјели за сто наручио је поврћну чорбу. Његови сапутници, подсмијевајући му се због његовог избора хране, јели су месо и кајмак. Следеће чега се сјећа је то да се пробудио у болници. Прошао је са лакшим тегобама, док су се његовим друговима љекари данима борили за живот.

Неких тридесетак година касније, непосредно пред смрт, својим ближњима је причао како га је све те деценије мучио један те исти кошмар, после којег се ознојан и у агонији будио. У том сну он се увијек потпуно сам налазио на каменом острву. И куд год да би кренуо чекале су га исте камене преграде, које никако не би успио да савлада…

Данас, када се изнад нас опет надвијају облаци тамни и када се од нас опет тражи да се изјаснимо да ли смо “против” или “за”, помолимо се благом Господу да уклони камене преграде међу нама, те да, упркос нашим различитим мишљењима, једни друге почнемо гледати са љубављу и разумијевањем…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Пресвете Тројице у Старом граду у Будви)