Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре неколико дана седела сам са другарицом у кафићу и уживала на фебруарском сунцу. Нисмо ни стигле да попијемо кафу кад јој је зазвонио мобилни.
„Да, добро сам”, рекла је. „Није ми хладно”, обрнула је очима. „Јесте мама, понела сам шал, да, да знам, зубато је сунце”.
„Мама ме и даље третира као да сам дете”, рекла је помирљиво. „Али, има осамдесет пет година, и не могу сад да је преваспитавам”.
Била је некако пуна сажаљења и скоро на ивици да почне да ламентира над позним годинама своје мајке, над неправдом старења.
Али напољу је било сунце, и имале смо леп сто, и пролеће је џикљало пред нама у изненадној експлозији боја патика, мајица, јакни, и нисам хтела да тај лепи дан буде засењен иједним облачком меланхолије.
„Моја мама је јуче била код мене, и кад сам узела флашу да нам сипам по ракијицу, брзим погледом је скенирала флашу и тоном, као да сам клинка, кисело је приметила: „Охохо, доста се попило од кад сам била прошли пут”. „Мама, досадна си”, а она је на то као из топа – „Ко је кога родио? Ја тебе или ти мене?”
„Добро, мама, живели!”
Моја другарица се насмејала, а онда смо почеле да испаљујемо све оне реченице с којима смо одрасли, које су нам говорили родитељи, и које никада нећемо заборавити.
Ми јесмо „мекши родитељи”, али то никако не значи да смо бољи
Кад смо били мали претили су нам – „Радиће варјача”, а кад смо кренули у гимназију – „Даћу те на занат, ако не будеш одличан”.
Из области општих правила живота:
Родитељима се не каже „нећу”.
Твоја једина обавеза је да учиш!
Док си под мојим кровом…
Је л’ ти имаш кућу?
Добра девојка на журку никад не стигне прва, и на журци никад не остане последња. Немој да ме брукаш.
На критике су углавном одговарали:
Имаћеш и ти дете једног дана, па ћеш да видиш.
Јесам ли ја то заслужила?
Ми те нисмо тако васпитали.
Није срамота немати, срамота је украсти.
Из области здравља:
Обуци се, прехладићеш се.
Затварај та врата, нећемо да грејемо Авалу.
Из области оптимизма:
Само ти заврши факултет, и немаш о чему да бринеш.
И после сам размишљала, има ли таквих реченица које ће наша деца памтити. Нисмо могли да им кажемо ништа о светлој будућности, о сигурном послу. Деца су нам говорила „нећу”, нисмо им претили занатима, нисмо помињали правило о „мом крову и мом новчанику”, нисмо им утишавали музику, примали смо критике са више разумевања и самокритике. За разлику од наших родитеља, стално смо проверавали да ли су нам деца срећна.
Ми јесмо „мекши родитељи”, али то никако не значи да смо бољи.
Извор: Блог “То сам ја”
