У школском дворишту свог родног села, капетан Славко Цветић, сам себи је намакао омчу и гурнуо столицу испод ногу

Пре овог несрећног догађаја, двадесет петогодишњи наредник Славко из рата се вратио у Мајдан разочаран. Он, који је служио у краљевој гарди, и то као један од оних који су се старали о безбедности младог краља Петра ИИ. Био је у пратњи краља све док овај није напустио земљу с аеродрома у Никшићу. Он и још неки војници и делови Дворске жандармерије одбили су да напусте земљу. Растурили су се у мање групе, у нади да ће тако лакше проћи непримећени.

Недуго по повратку оженио се наочитом девојком из села Грозданом, кћерком угледног земљорадника Милића Мишовића, старог солунца и резервног наредника. И онда су стигли прогласи па је Славко решио да оде до Равне горе и сам испита ко су ти официри што одбијају капитулацију, шта хоће. Није далеко, а и познаје терен. Ту је затекао групу пуковника Михаиловића, којој су пристизали нови борци, решени да се боре против окупатора. Полако се стварао покрет и Славко им се ставио на располагање. Прво наређење било је да се врати у Мајдан, где су већ вршљали Немци.

Сакупили су чету од тридесетак сељака и почели с акцијама и диверзијама. Немачке посаде из Горњег Милановца и околине врло брзо су приметиле да се по Руднику нешто дешава. Мало, мало, па би страдао неки телефонски стуб, сечене су жице, курири и мање патроле препадани су и разоружавани. Организовали су потере ту и тамо, претресе по селима, али нигде ничег сумњивог, а сељаци се куну да немају појма о чему се ради, мора да су у питању неки друмски разбојници. А спремало се нешто много веће…

Крајем септембра постигнут је договор ЈВуО и партизанских јединица о општем нападу на Горњи Милановац. Планирано је да се град нападне у зору, 28. септембра. Акцијом је командовао капетан Звонимир Вучковић, тада командант Таковског четничког одреда. После жестоке борбе град је ослобођен, а устаници су се спремили за много већи залогај, напад на Чачак. Одред је прегазио Мораву и Немце у граду ударио са чела. До јутра, 1. октобра, Чачак је био слободан. Немци су се под борбом повлачили до Краљева. Извештај о овим акцијама дошао је до генерала Франца Бемеа, заповедника немачких снага у Србији. Побеснео је и издао наредбу којом се забрањује вођење било каквих преговора са устаницима, као и предају немачких војника. У пракси, то је значило борбу до последњег метка. Док су устаници покушавали да одбране слободну територију и нападали Краљево, Мајданска чета се углавном бавила по Руднику и околини. После немачких одмазди, поготово стрељања у Крагујевцу и Краљеву, потом свеопште немачке офанзиве, устанак је угушен, односно примирен. Мајданци су се мало примирили, избегли казнене експедиције и заробљавања, али је Славко почетком 1942. године опет наредио покрет.

Воз који је саобраћао на прузи Београд–Чачак није му давао мира. Осматрао је, и коначно смислио. Код села Љутовнице постојала је једна згодна окука, ту воз свакако мора да успори. А чим се брзина воза смањила, на пругу су искочили Мајданци, наоружани до зуба. Немци у путничком возу покушали су да се супротставе, али су после кратког пушкарања савладани. Над Рудником је убрзо почео да кружи извиђачки авион из кога су бацани леци у којима је писало да је „група бандита, припадника покрета ДМ”, напала воз и да је због тога на Бањици стрељано сто затвореника. Због оваквих последица пуковник Михаиловић наредио је Цветићу и осталим командантима да по сваку цену избегавају оружане сукобе. Славка је унапредио у капетана, због исказане храбрости и способности у командовању.Немачке потере преоравале су Рудник у потрази за Славком и његовим људима. Залазили су у свако село, заселак, сваку чобанску колибу. Некако се чинило да је командант Мајданаца увек корак испред да избегне потеру. У неким колибама наилазили су на јело које се још пушило.

Почели су да мисле да имају посла са духом, никако са човеком од крви и меса. А кад не могу да га ухвате на силу, окренули су на лукавство. У јесен 1942. године у Славкову јединицу стигао је нови војник, неки Костић. Објаснио је да је пореклом са Рудника, да је у Београду био припадник „покрета ДМ” и да је једва некако успео да се пребаци на терен, уредно снабдевен објавама и препорукама. После неколико недеља Славко се обрео на некој свадби у селу. Одједном, док је весеље трајало, двориште су опколили Немци. Као да су пали с неба. Извиђачи су у тишини савладали страже, док се главнина привукла дворишту. Похапшени су сви који су се затекли на лицу места, изузев оног Костића. Кртице, испоставило се.

Приликом претреса код Славка је нађен неки списак. Радило се о људима из Мајдана и околних села, војним обвезницима који нису стално били у одреду, али су били у резерви. Немци су питали да ли су то његови бандити. Капетан је одговорио да нису, немају везе са одредом, ради се о мирним сељацима које је на списак ставио на своју руку, без њиховог знања. Немци му нису поверовали, него су се растрчали по селу, успели да похватају преко сто људи са списка и камионима их дотерају у Тополу. Цветић је некако успео да дојави шта им се спрема, и то преко неког фолксдојчера, и да се по сваку цену држе његове приче, иначе им нема спаса. Сељаци су све порицали, али је Славко ипак осуђен на смрт вешањем. Казна је имала да се изврши у центру његовог родног села. Из Тополе је кренула колона. Осуђени капетан Цветић и стотинак сељака на камионима. Немци су успут похватали многе и потерали их да присуствују вешању. Насред села била је липа, поред цркве и школе.

Немачки командант проценио је да је то одлично место, али је још једном Цветићу понудио погодбу. Да ода ко је учествовао у нападу на онај воз и помиловаће га. Капетан је мирно одговорио да не зна о чему говоре и да он нема никакав списак. Немац је наредио извршење пресуде, али ту је настала невоља. Ниједан од страгарских сељака није хтео да донесе уже којим ће обесити Славка. Правдали су се да немају, баш јуче су потрошили, погубили док су нешто радили по планини. Ипак, неко уже затекло се на немачком камиону. Као поручено. Одатле је донета и клупица. Уже је пребачено преко гране липе, направљена је омча. Немачки официр постројио је трупе и сељаке. Наредио је једном војнику да изађе из строја и изврши казну. Овај је иступио, пришао липи, али је онда одбио наређење. Он је војник, није џелат. Други се тресао од страха. Коначно, наређено је и трећем, под претњом да ће се и он наћи у Славковом друштву.

Док је овај мученик прилазио липи, дрхтећи као прут, капетан Славко Цветић погледом је прешао по окупљеним сељацима и сам дохватио омчу. Многи су се клели да су му видели осмех. Намакао ју је себи на врат. Онда је ногама одгурнуо ону клупицу. Тело се заљуљало на липи. Био је 13. децембар 1942. године. Иако је његова страна била поражена у грађанском рату, сељаци из подрудничких села, поготово његови Мајданци, деценијама нису заборавили његов подвиг. Стално су покретали акције да се у средишту села, тамо где је обешен, подигне споменик, у сећање на борбу и јуначку смрт. Сељаци су били упорни. На крају, захтеву су се удружили и преживели партизани тог краја. Споменик са бистом откривен је 1986. године, крај липе у Мајдану.