Пише:ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
За вријеме бденија у Цетињском манастиру, док је ђак другог разреда богословије читао шестопсалмије,у припрату цркве је ушао сиједи, проћелави човјек у раним педесетим годинама. Био је то један од оних људи код којих, при сусрету са њима, одмах осјетите немир и гњев, који су се зацарили у њиховим срцима. Чим је угледао икону св.Сергија Радоњешког, одмах је кренуо према њој. На икони је св.Сергије представљен као сиједи човјек у тамној одежди, који у својим рукама држи свитак са записаним ријечима на њему. Управо је у тим ријечима човјек покушао да препозна какву политичку поруку од стране “окупаторске цркве”. Међутим, на свитку се налази натпис који нас позива на љубав нелицемјерну, чистоту душе и тијела и страх Божији.
Како га поменути натпис није задовољио, човјек је стао поред велике иконе Рођења Пресвете Богородице. Само Господ зна какве је све асоцијације у његовој глави изазвала представа Св.Јоакима и Ане, Пресвете Дјеве у колијевци, те златна и црвена боја на икони! Углавном, док је икону загледао, све вријеме је у невјерици климао главом, нервозно гестикулирао и изговарао неке полу-разумљиве ријечи. Након тога је стао код врата од брода цркве и пажљиво ослушкивао шта то свештеници у олтару изговарају. Међутим, свештеник и ђакон , баш као и ђаци за пјевницом, цијелу службу су појали и читали на њему неразумљивом – црквенословенском језику. То га је навело да одустане од праћења службе. У једном моменту као да је помислио да његов долазак у манастир и неће бити довољно занимљив за препричавање пред политичким истомишљеницима, ако се бар не посвађа са неким у мантији. Пажљиво се осврнуо око себе и угледавши ме у углу припрате брзим корацима је кренуо ка мени. Међутим, када се сусрео са мојим мирним погледом који је одавао одсуство сваке жеље за расправљањем на политичке теме, у једном моменту је застао, нагло се окренуо и изашао из цркве, снажно залупивши вратима за собом!
Касније, док сам слушао појање псалма “На ријеках Вавилонских”, размишљао сам о томе како је велика јеванђељска прича о блудном сину који је продао своје имање и живио раскалашно у земљи туђој, све до момента док није потрошио сав свој иметак. Након тога се покајао и вратио у дом очев. Међутим, покајање је све тежи подвиг у времену и друштву у којима царују немир, незадовољство и гнијев. Комформистичка цивилизација нас је убиједила да је једини исправни живот – онај у изобиљу и угађању сопственим хировима. У таквом свијету, човјек све мање размишља о дјелима и поступцима које чини према ближњима својим, па самим тим се и не каје за своје лоше поступке.
Међутим, за вријеме појања Великог славословља, у којем су се сви ђачки и монашки гласови слили у један, сјетио сам се да је Господ у свим епохама налазио начина да допре до срца људи, нерјетко и оних код којих би се то и најмање очекивало. Зато се помолимо да Божија љубав и милост пробуде душу и оног човјека, са почетка приче, у чијем се срцу немир зацарио…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Пресвете Тројице у Старом Граду у Будви)