Генерације су деценијама марљиво радиле на стварању стабилне и просперитетне Србије, а онда је дошла 1918. година. Те године није само нестала једна међународно призната држава, већ и један логичан поредак.
Поштовање које је српски војник задобио борећи се на страни правде у Великом рату брзо се истопило у послератним политичким одлукама. Словенцима и Хрватима, који нису имали своју државу и који су се борили на страни побеђеног царства, омогућено је да се прикључе победнику.
Војвода Живојин Мишић запамћен је као један од највећих војсковођа Србије, али и човек „без длаке на језику” који увек говори искрено и оно што мисли. У извештају који је доставио краљу Александру после боравка у Хрватској, а поводом стварања заједничке државе, видовито је предвидео: „Из свега сто сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…
Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну, самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја.
Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу. Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.” (из белешке Милорада Павловића, секретара Живојина Мишића)
Приликом гласања у Народној скупштини Србије, 29. децембра 1918. године све странке једногласно су биле за улазак Србије у нову државу, иако је сваком од присутних посланика било потпуно јасно да се Србија тиме претапа у Краљевину СХС. И то без икаквих услова, не задржавајући никакву аутономну власт.
Тако су Хрвати и Словенци, уместо да плате ратну одштету Србији, постали “победници”! Парадокс је да су чак профитирали од ратне оштете која је добијена од Немачке! Против плаћања ратне надокнаде били су краљ и тадашњи министар иностраних послова Анте Трумбић.
Национални статус првенствено је демократско и етичко питање, које није правилно постављено током трајања Краљевине СХС, а касније прве и друге Југославије. У политички сложеној ситуацији српски политичари нису били способни, многи и незаинтересовани, да израде национални програм, културни модел и модел културне политике. Како нису били спремни на такав подухвати, прихватали су да мисле у оквирима који су им други одређивали.
Посебно понижење доживеће српски официри одлуком краља Александра да се масовно приме у југословенску војску аустроугарски официри из Хрватске, они који су били окупатори Србије, и то са чином вишим него сто су имали у монархији.
Аустријски историчар Лудвиг Једличка написао је да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства “није тако благонаклоно односило према бившим официрима Црно-жуте монархије, као у Краљевини СХС”.
Тачан број примљених бивших аустроугарских официра и подофицира није познат. Према подацима из Службеног војног листа до октобра 1919. године примљено је око 2.335, касније је примљен још један број, тако да је укупан број био више од 3.000 активних официра. Одлука краља била је мотивисана намером да се “ојача” војна сила новостворене државе. Колико је „ојачала“ видело се 1941. године!
Око три хиљаде официра југословенске војске, Хрвата, постаће стожери Павелићеве војске одмах после стварања НДХ 1941. године. Међу њима су били – 31 генерал, 228 пуковника, 254 мајора, више од 1.000 капетана, 500 поручника….
Драстичан пример понижења српских официра био је случај Славка Кватерника (1878-1947) који је током Првог светског рата био мајор и шеф политичког одељења окупаторске Војне управе за Србију. Иако познат као изразити србомрзац примљен је у југословенску војску са чином – потпуковника. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију” и одликује орденом Белог орла. Славко Кватерник ће прокламовати усташку НДХ у априлу 1941. године и постати маршал усташке војске и министар домобранства.
Последице намерног заборава жртва једног народа довешће до још драстичнијег понављања терора од истих актера над Србима за време Другог светског рата, а крајем двадесетог века и до дефинитивног распада “велике утопије”.
Наравно, сви ови процеси били су на штету српског народа.
