Пише:Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра “Мајак”

Сваким даном се све више заоштрава ситуација у Донбасу. Украјинска војска је појачала артиљеријске нападе на насељена места и У Луганску и у Доњецку. Све су учесталије саботаже у позадини где су мете путеви, трафостанице, мостови, пруге, црпне станице за снабдевање водом. Те операције служе томе да унесу немир и страх у становништво и да смање морал људи који треба да бране своје куће и животе али и да максимално отежају живот и кретање. У току је евакуација деце и жена и старих у Русију. Сви они који ни на који начин не могу допринети одбрани склањају се у Русију која их спремно дочекује и распоређује по прихватним центрима где је све обезбеђено док опасност не прође.

Руска војска је спремна да реагује уколико се Украјинска војска покрене и покуша да у стилу хрватске операције „Олуја“ у Републици Српској Крајини 1995. године освоји територије које сада нису под њеном контролом. Сви знамо последице операције „Олуја“ и масовном егзодусу 250 000 Срба са својих вековних огњишта оно што је био геноцид на тлу Европе а пошто га изводе војници под диригентском палицом америчких инструктора и ментора онда то ипак никад није могло бити названо геноцидом. Такав исти сценарио се спрема и Луганској и Доњецкој народној републици. Битна разлика је што Русија није Србија 1995. године када Србија није стала у заштиту сопственог народа у Крајини. А оно што се мора знати је да се тамо у Донбасу налази пореклом српски народ који се у те крајеве досељавао од 18.века. Они своје корене у Донбасу нису заборавили ни данас а нећемо ни ми и Српско-руски центар “Мајак” се придружује захтевима да се напусте ратне реторике и да се покуша мирним путем решавати ситуација.

Народ у Донбасу који сада већ има и руско држављанство неће бити жртвован, него заштићен од стране једне од најјачих сила на свету. Русија се добро спремала за овај конфликт који је првенствено конфликт са САД-ом и њеним вазалима. Око 30 000 разних плаћеника се налази на овом терену. Ту су присутни сви који су одгајани да мрзе Русе од Хрвата, Шиптара, Естонаца , Литванаца преко Пољака и Енглеза али и разних сиријских терориста спашаваних из Сирије после дебакла који су тамо доживели првенствено захваљујући Русији која се ставила на страну Сирије и кренула у активан отпор америчком начину креирања својих интересних сфера по цену свих других. Сви су се они скупили на овој високо конфликтној зони али и зони од великог америчког интереса која као заговара дипломатско решење али у ствари увек све ради само онако како је њој у интересу.

Хистерија која се креира у медијима је само део хибридног рата који се води на том плану али и на обавештајном па и на директним операцијама диверзаната са свих страна. Припреме за сукоб су у пуном јеку али не наоружавају американци и британци украјинску војску модерним наоружањем због конфликта са снагама локалних милиција у Донбасу него за сукоб са Руском војском која је на границама у склопу вежби али која истог часа може да крене у заптиту свог становниптва у Донбасу.

Огромна количина против-оклопних ракета и модерних против ваздужних ракета треба да послужи за жесток напад на оклопно-механизоване јединице као и хеликоптерске које су ударна песница Руске војске. Сви ти плаћеници и инструктори који су требали да обуче украјинску војску су ту само да подигну ниво храбрости руководства украјине да се одлучи на тај слободно могу рећи самоубилачки чин а то је да се нападну Русе. На жалост на корак су од тога. Руска страна ће стрпљиво сачекати и неће прва начинити ништа што би их могло оптужити за напад иако су западни медији већ то форсирали месецима али то у данашње време могу само свом становништву да сервирају које свакако не интересује судбина украјинаца. А она је овде под знаком питања. Руси неће опростити никакав напад на своје становништво и веома су мотивисани да западу још једном покажу да американци више нису у лагодној позицији да кроје свима судбину. И да то свакако неће проћи поготово не на прагу Русије. Цена коју ће овај пут платити Укрјина за рачун САД-а је огромна а све само од њих зависи. Некада најбогатија совјетска република која је могла да се развија и напредује на неутралним ставовима и да буде мост између запада и истока, овако вођењем ратоборне политике ризикује да постане гробница сопственог народа али и да нестане у времену које долази.