Давног 12. Фебруара 1942. године, извршен је пробој нацистичког логора на Црвеном Крсту у Нишу. Приликом самог пробоја логора погинуо је и четнички војвода Вуле Вукашиновић који је у логор доведен са сином Радомиром. Док је Вуле погинуо у пробоју, син је погинуо касније од Немаца код Краљева као официр-командант у редовима четника Драже Михаиловића. Међутим, породица је за време комунистичке власти морала да лажира да су га његови саборци убили. Када је погинуо са својим пратиоцем Душаном Космајцем, заплењен је и дневник који је водио. У њему је о пробоју само написао толико да је уз велике муке успео да побегне а да му је отац погинуо. Уз то, заплењени су спискови људства који су помагали покрет па су Немци извршили велика хапшења и стрељања четничких сарадника у Краљеву на аеродрому.

У нишки концентрациони логор на Црвеном крсту крајем октобра 1941. године доведена је група мајора Драгутина Кесеровића, команданта Расинског четничког одреда, а од почетка 1942. године и Расинског корпуса ЈВУО. Четници су претходно неуспешно покушали да ослободе Крушевац, 23. септембра 1941. године – у част рођендана краља Петра Другог (по старом календару). Као помоћ опседнутим немачким трупама у граду пристигло је тенковско појачање из Ниша, након чега је уследило разоружавање и привођење устаника. Почели су прогони по целом Крушевцу и ближој околини.

Немачки преки суд је без милости судио. Од 120 ухапшених и заробљених четника или њихових сарадника, на Багдали (Слободишту) стрељано је 25 устаника, 67 мање сумњивих су после саслушања отпустили кућама, а остале спровели у нишки концентрациони логор.

Поред четника мајора Кесеровића, који је први повео народ на окупатора, било је партизана, Јевреја и осуђеника из Казненог завода у Крушевцу. Најтежи кривци били су војни четници, јер су напали град и усмрћивали немачке војнике и старешине. Нарочито је занимљив случај Јована Арсића из жупског Бобота.

Био је Солунац, носилац оредена Милоша Обилића и Албанске споменице и по завршетку рата политички врло активан. Припадао је Југословенској радикалној заједници. Неколико дана по завршетку избора у једној оштрој полемици убио је из пиштоља Бошка Пљакића из Бобота због чега је осуђен на затворску казну у трајању од десет година. Уочи рата пуштен је из крушевачког Казненог завода и једно време живео у Крушевцу.

Ухапшен је поново од Немаца 25. септембра 1941. године у великој рацији под оптужбом да је учествовао у нападу на Крушевац као четник мајора Кесеровића кога је познавао још са Солунског фронта. Стрељан је са осталим четницима на Бубњу. Већина су били или у пријатељству са Кесеровићем, или у 12. пешадијском пуку, где је исти био командант или као учесници у нападу на Крушевац.

Друга већа група стигла je у логор из Источне Србије – са Хомоља, краја, који је контролисао мајор Велимир Пилетић, један од најјачих Михаиловићевих устаничких команданата у овом делу Србије 1941. године. Трећу групу Немци су довели из Босне, где су јануара 1942. године, преузели офанзиву против четничко-партизанских војних снага. Операција у Источној Босни била је завршена заузимањем Подроманије, 23. јануара 1942. године. У периоду од 15. до 23. јануара 1942. године, четнички војни одреди мајора Јездимира Дангића и Павла Косорића, имали су 90 погинулих, док је 931 борац био заробљен. Од заробљеника из Источне Босне формиран је привремени логор у Дрињачи, малој варошици на левој обали Дрине. Прва група заробљеника из Босне одведена је на присилни рад у концентрациони логор Собибор у Пољској. Друга је отерана у рудник у Зајачи. Трећа-највећа група транспортована је у логор на Сајмишту, даље у Норвешку, а четврта у нишки концентрациони логор. Нишка група била је најмалобројнија. Према сећању шабачких заточеника бројала је око 20 људи. Тако је у нишком логору крајем 1941. и почетком 1942. године било неколико група војних четника пуковника Михаиловића као ратних заробљеника.

Највећа окупаторска војна акција против припадника Југословенске војске у отаџбини у нишком округу од почетка окупације изведена је од 13. до 28. маја 1942. године. Немачки командант Србије је 20. априла писао да се мора извршити акција чишћења устаничких снага на простору југоисточно и североисточно од Ниша и да треба ангажовати бугарске снаге. Бугарски окупациони корпус је најпре имао задатак да у југоисточној Србији сузбије партизанску акцију. Како је за то време нарасла Михаиловићева организација, организован је нови војни подухват. Бугарски окупатор је за предстојећу акцију у нишком Заплању и белопаланачком срезу ангажовао делове пешадијског пука са седиштем у Лесковцу и Нишу. Према немачком извештају, приликом бугарске акције у нишком Заплању, заробљено је 105 устаника.

Дана 13. и 14. маја, разоружан је Заплањски четнички одред који је као сеоску милицију водио Петроније Поповић – Петрица, предратни демократски првак из Доњег Душника. Он је раније направио везе са Михаиловићевим организаторима у Заплању, стварајући први војно-четнички одред Равне Горе. Већина ухваћених и заробљених четника са Поповићем спроведена је у нишки концентрациони логор.

Акција у белопаланачком крају почела је 25. маја. Имајућу ранију доставу да се оружје, муниција и експлозив Штаба под редним бројем 43 налази у манастирским зградама, Бугари су из манастира одвели сабрата и све богослове због сарадње са равногорским штабом.

Трећег августа 1942. године, Бугари су опколили Штаб под редним бројем 12 у селу Бољевац код Рибарске Бање и после краћег отпора заробили команданта мајора Добривоја Маринковића и још 40 четника. Био је то тежак губитак за Михаиловићеву војну организацију у југоисточној Србији. Уништен је организацијски центар. Број ухапшених је порастао, јер су затворени и они који су из Ниша били повезани са штабом. Према једном немачком извештају, акција против Маринковићевог штаба на Великом Јастрепцу, праћена је хапшењем 90 Михаиловићевих људи, који су предати служби безбедности у Нишу у логор на Црвеном крсту.

Командант Србије је јављао да су немачке снаге војно-полицијским акцијама у југоисточној Србији осујетили намеру Михаиловића, разбиле неколико организацијских центара: један на Великом Јастрепцу, један на Копаонику, један у селу Разбојна и један у Крушевцу, ухапсили многе Михаиловићеве важне људе и запленили много оружја. У исто време Бугари и Немци су са другом групом изводили акцију и против четника мајора Драгутина Кесеровића на Копаонику и успели су да заробе девет припадника штаба, од тога три Енглеза, које су на крају стрељали на излазу из села Крива Река.

Поред сарадње са припадницима ЈВУО, српски православни свештеници су затварани и као таоци. У нишки логор је доведен свештеник Благоје Поповић, отац команданта нишке четничке бригаде, ваздухопловног поручника Душана Поповића. Јереј Благоје Поповић је рођен 1891. године у селу Лепчинце код Врања у сиромашној породици. Био је пре рата најпре парох Прекопчелички, па је премештен за пароха Грделичког у намесништву Власотиначком. Касније га Архијерејски синод поставља за привременог а затим сталног пароха Прве Дворанске парохије, где га је сачекао рат. У крушевачком крају сарађивао је са четницима мајора Кесеровића и чинио им разне услуге. Из нишког логора је преко Бањице интерниран у Маутхаузен, где је завршио овоземаљски живот. У Маутхаузену је убијен и његов син.

У логор је доведен и свештеник Петар Јовановић, као таоц за сина Љубомира Јовановића, команданта у Источној Србији. Окупатори су му за одмазду запалили кућу у Трстенику. Ухапшени прота Јовановић, његова супруга и ћерка, упућени су 2. фебруара 1943. године немачкој полицији у Крушевац, одакле су са осталим затвореницима возом одведени у Ниш. Немци су их затворили у четрнаестици са осталим Михаиловићевим људима. Када су Немци одводили логораше у интернацију, прота Јовановић је читао молитве, молио се Богу за њихово здравље и срећу на путу. Како прича сведок Мирослав Миловановић, свечано је стављао камилавку на главу, а затим вадио крст и црквене књиге и онда би се сви скупа молили. С њим су у Крушевцу били заточени и свештеници, који су скривали одбегле црвеноармејце. Потера за одбеглим црвеноармејцијама била је велика у ражањском, расинском и моравском срезу.

Претресани су манастири и цркве. Бугари су ухапсили у манастиру Св. Роман код ражањског села Прасковче све богословце и сабрата манастира. Извршен је и претрес манастира у селу Наупаре код Крушевца. Одведени су старешина манастира отац Митрофан и јеромонах Ксенофонт Врацјаков, Рус, сабрат манастира. Ухапшен је и старешина Руске цркве посвећене Николају Рајевском у Горњем Адровцу код Алексинца. Ухапшени свештеници су из крушевачког затвора конфинирани у нишки логор, 25. фебруара 1943. године – сви под оптужбом да су људи у четничкој организацији.

У Лесковцу је 20. марта 1943. године ухапшен и свештеник Душан Аргировић, потомак националног борца у ратовима за ослобођење Србије (1876-1879). Немци су га довели у нишки логор као председника равногорског одбора у Лебану и истовремено команданта варошице. Са још неким угледним личностима из Јабланице који су радили за четнички покрет биће интерниран у логор Линц, а после рата остати у Аустрију.

Једно време је постављен за пароха црквене општине у Салцбургу.

Грађани Ниша су прочитали списак од тридесет стрељаних лица, који су Немци истакли, 12. априла 1943. године. На том списку, у делу о одмаздама над присталицама Драже Михаиловића, нашло се име Ранка Ђорђевића из Каштавара код Блаца. Пре избијања рата јереј Ранко Ђорђевић био је парох Прве блачке парохије у намесништву Косаничком (Куршумлија). За савесно обављање своје свештеничке дужности одликован је најпре црквеним појасом (1935), а касније и VII гр. 3 ст. (1938). Био је четнички сарадник, неколико пута одлазио у штаб и вршио верске обреде. Ухапшен је од Бугара 17. фебруара 1943. године у Блацу.

Из Прокупља је пребачен у бугарски затвор у Нишу, а касније је предат Немцима у логору на Црвеном крсту, 4, априла 1943. године. Достојанствено се држао пред окупаторима, био је једно време и у самици, а затим је изведен и стрељан, 8. априла 1943. на Бубњу код Ниша.

После јулске бугарске казнене експедиције која је претресла готово читав алексиначки и моравски срез, у логор су доведени свештеник Павле Михајловић, парох Трњански и јереј Вукадин Вукадиновић, парох Прве житковачке парохије. Павле Михајловић, свештеник цркве Света Петка, код кога се једно време скривао поручник Дража Петровић и који је вршио свечани обред приликом заклетве бораца Моравске четничке бригаде, ухапшен је у Трњану. Бугарска војска га је ухапсила са још петорицом сељака из истог села. Пре рата био је секретар Соколског друштва – чете у Трњану, вероучитељ у школи, коју је подигао у сарадњи са тадашњим трњанским учитељем Добривојем Маринковићем. Као парох Трњански, подигао је код цркве Св. Петке Трњанске, 1932. године, са парохом Житковачким, и нови црквени дом, а био је такође и оснивач мушког певачког друштва „Змај“. Од јаке туче и терорисања фашисти су му повредили вилице, па су му сви зуби скоро редом почели испадати. Дуже време је носио модрице од ове туче. На крају су га предали Немцима који су га осудили на четири месеца заточеништва у нишком логору.

Достојанство логорисаних свештеника и бораца Југословенске војске у отаџбини служио је као пример другима да се и у највећој несрећи мора очувати духовна вера ради сопственог спасења, ако не на овом, оно на оном свету. Потере за војним штабовима и репресалије након пораза или пружања отпора, биле су праћене и паљењем манастира и цркава, убијањем и пребијањем свештеника, пљачкама и депортацијама ухапшеника. Бугари су блокирали манастир Успеније Пресвете Богородице у белопаланачкој Вети, извршили претрес, пронашли оружје и за одмазду га запалили, срушивши при том и звоник.

У периоду од 1. јуна до 31. августа 1943. године, на територији окупиране Србије, окупатори и њихови помагачи, ухапсили су и заробили 2.100 припадника и присталица Југословенске војске у отаџбини, од тога – 800 на територији југоисточне Србије. Највећи број ухапшених прошао је кроз нишки концентрациони логор. Овај период окупаторског безобзирног терора био је нарочито изражен из разлога што су услед предстојеће капитулације Италије и њеног сигурног изласка из рата јединице ЈВУО појачавале своју антиосовинску активност у читавој земљи, очекујући савезничко искрцавање на Јадрану. Окупатори су одговорили раније примењеним средствима.

Бугарска обавештајна служба при штабу окупационог корпуса у Нишу, открила је јаку војно-позадинску активност јединица у алексиначком и моравском срезу у периоду од марта до маја 1943. године. Акцију је убрзала чињеница што су Бугари ухватили важног четничког курира, ученика Жарка Поповића из Тешице који је долазио из Ниша. У претресу му је нађен важан материјал и спискови по којима су на Велики Петак (28. април) започела хапшења у Алексинцу. Друга околност за претстојеће масовно хапшење била је архива ваздухопловног потпоручника Милана Матића која је пала окупаторима у руке. Од Великог Петка, до средине јула 1943. године, из моравског, алексиначког и расинског среза, доведено је у Ниш око 300 лица. Не мали број Немци су стрељали на Бубњу, послали на Бањицу, на тежак присилни рад у Маутхаузен или заробљенички логор Сталаг III А у Лукенвалду. Било је ту трговаца, банкара, индустријалаца, занатлија, официра, свештеника, чиновника, учитеља, студената и ђака. Радило се о врло угледним људима, а великом броју сваки траг се губи у нишком логору.

Капетан Петар Новаковић потиче из угледне пиротске породице. Породичну кућу у Тијабару бугарски војници су за време окупације најпре опљачкали а потом запалили. Након гимназије, уписао је Нижу школу Војне академије, коју је похађао од 1928. до 1934. године. Био је официр 56 класе. После службовања у Косовској Митровици и Сарајеву, добио је место у министарству војске и морнарице у Београду, одсек моторизације. На овој дужности затиче га и Други светски рат. Долази у Алексинац и почетком 1942. године, ступа у четничко-моравски одред Косте Пећанца, а крајем исте године, прелази у новоформирани 2. јуришни одред Српске пољске страже у Нишу и добија положај ађутанта. Активно сарађује са Моравском четничком бригадом ЈВУО поручника Драже Петровића, коме је био кум и обавештава га о свему. Према сведочанству логораша Војислава Павловића из Блаца, Немци су на Петра Новаковића пуштали псе и стављали га на струју. Стрељан је 8. јула 1943. на Бубњу после чега су му истакли име на излепљеним плакатима по целом Нишу. Писало је да је стрељан као „комуниста“.

Стизали су ухапшеници и из књажевачког и зајечарског краја. Почетком јануара 1943. године, шеф нишког Гестапоа, Ерих Винеке тражио је од испоставе у Зајечару да се у нишки логор спроведу 12 лица, које је теретио капетан Јован Тошић да су људи Драже Михаиловића. Радило се о врло угледним Зајечарцима. Они су 28. јануара 1943. године конфинирани у нишки логор. Гестапо је касније ухапсио и вође групе – др Божидара Милића, санитетског референта среза Зајечарског, који је пре рата живео у Скопљу и Радована Вучковића, среског чиновника. Др Милић је стрељан на Бубњу, док се Вучковићу губи сваки траг у логору.

Пошто је ова група била повезана са организацијским центром у Доњој Белој Реци код Бора и где се такође налазио штаб мајора Љубе Јовановића-Патка, команданта Тимочког корпуса ЈВУО, истрага је била проширена. Немачка војска извршила је велика хапшења Јовановићевих људи у Доњој Белој Реци и још по неким селима. Доња Бела Река је за време рата због сарадње са равногорцима много страдала. Окупатори су стрељали 70 мештана, док је 60 завршило по немачким логорима.

У прогону Михаиловићевих људи у Књажевцу, Зајечару, Бору, Неготину и по другим градовима, поред Немаца били су активни и Бугари. Бугарска казнена експедиција је почетком марта 1943. године, због напада припадника ЈВУО на њихове војнике и саботаже на прузи, организовала казнени поход у бољевачким селима у којима су припадници ЈВУО имали апсолутну власт. Од 72 ухапшена, колико је саслушано у бољевачкој школи, 16 мештана Валакоње, Лукова и Оснића су спроведени у нишки логор.

Једно веће хапшење у Зајечару извршено је 3. јула 1943. године. Немци су успели да открију илегалног команданта Зајечара у организацији ЈВУО. Бугари су на тражење испоставе нишког Гестапоа, 24. јула 1943. године, у Књажевцу и околини, ухапсили нове Михаиловићеве људе.

У периоду од 1. до 17. августа 1943. године, трајала је немачко-бугарска војна акција против припадника ЈВУО на подручју зајечарског и једним делом пожаревачког округа. Најпре су Немци напали штаб у Сиколу испод Дели Јована, где су им четници пружили отпор, изгубивши три борца. У циљу одмазде, окупатори су из Сикола ухапсили 36 мештана. Сиколци су из нишког логора отерани на тежак присилни рад у Бухенвалд.

Бугарска војска је од 13. до 16. августа, изводила акцију у зајечарском и бољевачком крају. Тринаестог августа, блокирали су Лесковац и одвели 8 људи. Три дана касније, њихове јединице извршиле су блокаду неколико села: Грлиште, Загрђе, Лесковац, Шљивово и Леновац. Уз местимичан отпор, ухапсили су многе сумњиве. Највећи број похапшених из зајечарског среза отеран је у бугарски затвор у коњичкој касарни и одатле су неки предати суседном немачком логору.

Дванаестог септембра, Бугари су због отпора ЈВУО, кренули да запале бољевачки Криви Вир. Спалили су 47 кућа и одвели у нишки логор 12 четничких сарадника. Генерал Михаиловић је по добијеним подацима од својих команданата одмах наредио да се Бугари нападну.

„Бугари пале куће у селу Криви Вир срез Бољевачки. Наређено је да се нападну“– писао је краљевској влади у Лондону, 13. септембра 1943. године.

У окупаторским акцијама на подручју зајечарског округа у циљу паралисања акције ЈВУО и застрашивања народа, Немци и Бугари су у пролећним, летњим и јесењим акцијама, ухапсили и одвели скоро 400 лица које су теретили да су помагачи четника Драже Михаиловића Највећи проценат испоручили су немачком логору у Нишу.

У јуну и јулу 1943. године, већа група припадника ЈВУО из Косанице и Јабланице, која је заточена у бугарском затвору у Нишу, пребачена је у немачки логор.

Бугари су изводили операције против јединица ЈВУО у Јабланици, Топлици и Косаници одакле су заробљене или ухапшене одводили за Ниш.

Најмасовније хапшење у лесковачком округу извршено је после пада архиве капетана Михајла Миљковића Гестапоу у руке. Ухапшено је 500 припадника четничког покрета из Лесковца и околине, Власотинца, Медвеђе, Лебана и других места.

Репресалије у сврљишком срезу почињене су због напада на варошицу Сврљиг. Бугари су обишли многа сврљишка села у периоду од 16. до 20. септембра.

Упалили су 226 кућа и помоћних зграда, од тога две школе, стрељали за одмазду на лицу места 19 лица, одвели у логор 67 људи, претукли 120 мушкараца и жена и силовали 12 младих девојака.

У немачком дневном извештају за акцију у сврљишком срезу, од 17. септембра 1943. године уписано је да су Бугари у знак репресалија за напад на Сврљиг убили 17 четника, заробили 4, запалили 35 кућа и 200 помоћних зграда.

Бугари су спровели комплексну акцију чишћења и сокобањског среза, после чега су дошли и у ражањски и алексиначки. Према дневном извештају команданта Србије за 21. септембар, борба између припадника ЈВУО и Бугара вођена је на планини Буковик. Борба се истог дана водила и на прилазу села Врбовац код Соко Бање одакле је мобилисано људство за одбрану месне четничке команде. Бугари су због својих погинулих и рањених војника решили су да се репресалијама обрачунају са сељацима. У немачком извештају за 22. септембар 1943, пише да су Бугари запалили 170 кућа и помоћних зграда и заробили 221 Михаиловићевог присталицу. Било је то на велики српски празник – Малу Госпојину. У самом Врбовцу ухапсили су 90 мештана и све под оптужбом да су активни четници или њихови помагачи.

Укупно је од 21. до 29. септембра 1943. године, од стране бугарске казнене експедиције ухапшено у читавом собањском срезу, 666 лица, колико је упућено у нишки концентрациони логор и бугарски затвор у коњичкој касарни, док је од овог броја, нешто касније, интернирано у Немачку на присилни рад 326 логораша. У логор је доведено и 50 заробљених четника сокобањске бригаде, који су пали окупаторима у руке после окршаја крајем септембра исте године, где су их Бугари и Немци разбили.

Прогони Михаиловићевих четника и њихових сарадника у сокобањском срезу и Алексиначком поморављу били су велики за време читаве окупације. У извештају мајора Бране Петровића, команданта Делиградског корпуса ЈВУО, који је контролисао алексиначки, моравски, сокобањски и ражањски срез, од 31. јула 1944. године, пише да је од окупатора одведено у логоре преко 1000 присталица Драже Михаиловића.

Оваквих казнених акција је било и у наредним годинама, до повлачења Немаца и Бугара из југоисточне Србије.