Говор мржње је свјесна и намјерна јавна изјава, исказ или став чији је циљ да оне којима је упућен омаловажи, понизи и потчини на основу одређених карактеристика. Будући да у „феноменологију“ говора мржње спадају његове невербалне и симболичке манифестације, будући да он зна да буде двосмислен и алузиван, тешко га је идентификовати и правно санкционисати а да се, при том, не доведе у питање „слобода говора“. Употребом емоцијама и афектима набијених израза, говор мржње постиже двоструки ефекат на јавност, тиме што, с једне стране, оне којим је упућен представља као извор друштвене пријетње и угрожавања док, с друге стране, код оних на које апелује изазива осјећај узнемирености и несигурности који их мобилише на акцију. Говор мржње тежи да постане друштвено прихваћена конвенција готово као „службени говор“, због чега се артикулише у облику негативних стереотипа, клишеа и формула које се бјесомучно понављају у разним комбинацијама. Преносећи се јавним простором путем медија, брзина ширења и патоге­ност говора мржње равна је епидемији морбила. Овјештала употреба говора мржње, и висок праг толеранције на њега, све до његове нормализације, свједоче о озбиљности морбидитета „грађанског друштва“ којим је овладала „култура окрутности“ (Анри Жиру).

Говор мржње наноси својој жртви не само увреде него и повреде чија природа измиче сваком покушају карактеризације, због чега се његово дејство само метафорички упоређује са дејством физичког насиља. Та немоћ језика да изрази карактер и досег повреда на­нијетих ријечима које вријеђају, изазивају бол и патњу, осим путем њиховог поређења са физичким насиљем, свједочи о озбиљности проблема говора мржње и нашој рањивости на њега.

За говор мржње важи она латинска, А вербис ад вербера, у најдословнијем смислу „са ријечи на батине“. Тачније, у говору мржње не постоји разлика између ријечи и дјела. Са становишта философије језика и теоријских истраживања језичког насиља, код Џудит Батлер и других савремених мислилаца, говор мржње је говорни чин у коме се говорење подудара са дјеловањем. Говор мржње постиже оно што жели, врши своје (не)дјело у самом чину исказивања, и то сталним, опсесивним понављањем својих токсичних формула („посрбице“, „рукољуби“, „мантијаши“, „литијаши“…).

Сталним понављањем, говор мржње настоји да парализује своју жртву, да је држи у стању контроле и потчињености, да јој ограничи кретање, приступ институцијама и јавном простору, он тежи да жртву баци на кољена, да је сабије на маргине друштва и тако политички демобилише.

Свака идео­логија има ритуалну димензију или ритуалну форму која се манифестује управо кроз по­на­вљање. То ритуално понављање говора мржње, којим се материјализује постојање идеолошког апарата (Луј Алтисер), уједно је и начин репро­ду­­ковања односа друштвено-политичке доминације и моћи.

У свјести о томе да говор мржње нијесу само пуке ријечи немоћне злобе, ријечи које наносе „само“ језичку увреду, али наводно не и физичку повреду, као и у духовном, друштвеном и политичком отпору ономе што говор мржње жели да постигне, садржан је одговор на тај феномен, за који понајприје важи фројдовски увид да су негативне представе о другима аутобиографске.

Душан Крцуновић