Књижевник Милутин Мићовић, аутор књиге “Луче у тами Црне Горе”, већ тридесет година размрсује идентитетску мртвоузлицу у коју је донедавни црногорски режим увезао данашњу Црну Гору. Сагледавајући Његошево дјело из перспективе нашег времена, али и обратно: наше вријеме самјеравајући по Његошевим духовним и етичким координатама и векторима, Мићовић и у овој књизи, као и у низу оних раније објављених (Тако су говорили Црногорци, Српски лавиринт и црногорски минотаур, Његош и савремена Црна Гора, и др.), суптилним и увијек прецизно измјереним формулацијама, често обогаћеним сатиричним жаокама, и још чешће успјешним језичким обртима и парадоксима, показује сву сложеност ововременог црногорског конфликта, чије рјешење захтијева много озбиљније разумијевање нашег цјелокупног културно-историјског и духовног насљеђа од онога које се досад показало на јавној сцени.
Вијест да је књига награђена високом државном наградом Мирослављево јеванђеље разјарила је осиње гнијездо дојучерашњих синокуриста и културтрегерских дружина, заправо корумпиране ултра националне квазикултурне елите која је својевремено, стављајући се у службу разарајуће етнонационалне концепције на којој је бивши режим градио савремену, антиисторијску Црну Горе, запосјела све овдашње културне и образовне институције и успоставила монопол над свеукупном памећу и науком овдашњом, па и над интерпретацијом Његошевог дјела.
О идеолошким, политичким и психолошким мотивима њихових бесловесних напада на књигу, на аутора као и чланове жирија за додјелу награде Мирослављево јеванђеље, разговарали смо са аутором ове по много чему инспиративне књиге, за коју ће један од њених рецензената проф. др ДушкоПевуља, казати да „представља израз интелектуалног поштења и људске храбрости, бриљантних мисаоних минијатура и литерарног умијећа високог ранга“.
Након што је твоја књига Луче у тами Црне Горе једногласном одлуком жирија награђена државном наградом „Мирослављево јеванђеље“, неколико наводно еснафских, а, у ствари, параполитичких организација из крила бившег режима, покренуло је незапамћену медијску хајку против тебе и твоје књиге. Зашто?
Мора да су тамо нашли неко огледало. Не могу ваљда бити крив, ако су се негдје у књизи препознали. Али, видно је, да су одмах изгубили стрпљење да читају књигу и покренули трибунал против мене који би донио пресуду по кратком поступку. И, као што је познато, када се ствара атмосфера за пријеки суд, сви потежу један те исти цитат, сви имају исте осуде, сви (не)мисле на исти начин, сви имају исту, пријеку, страсну потребу да казне писца. За њих је аутор „Луча у тами Црне Горе“: фашиста, клеронационалиста, мрзитељ свега црногорског и сл. И сви инсистирају, то јест, налажу, да ту пресуду надамном изврши држава Црна Гора, јер, наводно не признајем њене основне идентитетске основе, или их иронично третирам.
У тој кампањи предњачи црногорски ПЕН центар, организујући и јавну петицију против тебе, дематнутујући основне разлоге међународног ПЕН-а, основаног за одбрану слободе писаца.
То је права слика ове нове Црне Горе. То је логика суноврата. Јер и ова Црна Гора, идеолошки конституисана од бивше власти, прави себе, разарајући конститутивне матрице оне прве, петровићке, његошевске Црне Горе, која једино постоји као ослонац у нашем историјском и културном памћењу. Тако раде и преживјеле новоцрногорске институције из бившег режима. Највише су посла имали управо у простору културе, стварајући такозвани „нови црногорски идентитет“. Њиховим дугогодишњим дејством стварана је колективна патологија, јер је био задатак означити све српско у Црној Гори као окупаторско.
У тој причи први излази на терен црногорски ПЕН центар тражећи казну за писца, компромитујући основне идеју те међународне књижевне организације да штити слободу писаца.
У оваквим кфаливикативима аутора књиге Луче у тами Црне Горе, измијењали су се утлра национални културни чиновници савремене Црне Горе, који сједе у институцијама културе, медија и Удбе, уз чију је свесрдну и поданичку помоћ направљен, у последњих три деценије, катасрофалан раздор и подјела у Црној Гори, тачније речено, у једном народу. А план је био суров: да се од једног народа направе два, од једног језика (српског) направе два језика, да поред једне цркве (Српске православне) направе и црногорску антицркву.
Још су државним механизмима омогућили, да се те подјеле институционализују, не дајући могућности да се о њима јавно разговара и полемише.
Како сад да ти људи могу да читају књигу у којој су показани ти раздори, у којој су показани идејни, психолошки мотиви таквих раздора. Они који су изводили такав програм, и сами себи су одузели могућност да слободно разговарају, да читају и да мисле. Код њих је остала способност само да осуђују, етикетирају, позивају на линч.
Шта нам то говори о културноми уопште духовном стању у коме се налази Црна Горе?
Они који су у последње три деценије „правили државу“, по налогу свог вође, полтронски се утркујући ко ће већи резултат направити, ослобођени одговорности за своја (не)дјела, како би они сам могли нормално и слободно да мисле? Иза њиховог „патриотизма“, стајала је дебела рента и маскирано лицемјерство, иза њихове „љубави“ према Црној Гори, стајала је мржња према браћи. И све су то они јавно кфалификовали као „државотворни подвиг“, поткопавајући историјске темеље Црној Гори.
Који су и какви њихови аргументи? На шта су наводно ослоњени?
Ако су у тој њиховој (анти)историјској представи, Немањићи представљени као некадашњи „окупатори“ Црне Горе, онда је и српска културна традиција, на којој стоји историјска Црна Гора, окупаторска, онда је и српски језик, као носилац те традиције, окупаторски, онда је и народ у Црној Гори, остатак тог историјског окупатора. По њима, слобода, нове (партијске) Црне Горе, подразумијева ослободити се тог народа, те културе, тог памћења. Али, ипак се види, то показују и Луче у тами Црне Горе, да ослободити се те културе (чит. ликвидирати) значило би, ликвидирати културу, памћење, препустити Црну Гору тами, забораву, нечитању, мржњи, колективном мраку.
Дакле, показује се апусрд формуле, по којој се у име (квази)патриотизма, прогони све, заједно са књигама и људима, језиком и памћењем. Тада настаје такво утварно стање, да су слободна ријеч, слободни гестови, луче у тами, највећи непријатељи, достојни линча и прогона.
У њиховој оптужби аутора Луча у тами Црне Горе, у питању су, у ствари, двије реченице истргнуте из књиге од преко 700 страна, у које они учитавају садржаје који им одговарају, занемрујући сложени контест и слојевитост књиге. Стиче се утисак да су те двије реченице све што су они и прочитали из те књиге?
То је то циљано читање и учитавање. Истина, негдје у књизи стоји да људи који у себи уруше своје сопствено културно насљеђе, постају – „нуле“. Зашто су се баш ухватили за ту „нулу“? Јесу ли се можда у њој препознали? Зашто су се баш ухватили за редуковано и буквално значење нуле? Говори ли то нешто о њиховом духовном и интелектуалном капацитету? У мојим текстовима нула има многа значења – од гладног ништавила које све гута, до скривене потенције и митског јаја, из којег се рађа нови свијет. Можемо већ да подразумијевамо њихову неспособност за метафорички и метафизички простор и за категорије вишег ума, па њихово хватање за буквално значење, само говори о њима. Отуда је јасна и њихова потреба за ликвидацијом аутора, да би сачували свој гротескни читалачки суверенитет.
Конкретно, о којим реченицама (исказима) се ради и на шта се оне стварно односе, а како их они злоупотребљавају, добро би их било цитирати.
У књизи стоји овакав фрагмент: „А кад Црногорци испразне из себе свој духовни садржај који држи национално-културна матрица српство, постају – нико, или, нула-људи. То је онтолошки и математички тачно, и емпиријски врло провјерљиво. Нула од човјека и нуле од људи. Први Црногорци су чешће употребљавали изразе: ништа чоек, ништа људи, нечоек и нељуди, никоговићи, нико ниоткога, никоговина, танач, танчица, танковина, ситнеж, несој…“
Свети Петар Цетињски, који је бескрајно брижио за Црногорце, понекад им је говорио: „Црногорци, ви чините што знате, а не знате шта чинитите… Ви сте себи сами највећи непријатељи“.
Тешко томе ко се препозна у таквим ријечима, али свести књигу на тај истргнути фрагмент је не само недостатак добре воље за читањем него и недостатак ума. Ево да поменемо и неки други фрагмент из књиге, који се односи на Црногорце: „Црногорци су вриједност живота , и несвјесно, самјеравали са природом огња. Ко може да гори, тај може бити човјек. Ко смије да скочи у ватру, тај је витез. Ко свој живот размјењује с ватром, тај „прелази у весело царсво поезије“ (Луче у тами Црне Горе, ст. 16)
Могли би сличних цитата у овој књизи наћи доста. Уосталом у овој књизи, као и у другим твојим књигама, како истиче предсједник жириа награде Мирослављево Јеванђеље, проф. Синиша Јелушић, „изречене су, можда најузвишеније ријечи о Црногорцима“.
Књига је лавиринт. Ако се остане у неком рукавцу књиге, нема излаза. Такав читалац постаје плијен Минотаура. И из њега почне да грца то подземно чудовиште.
Ова књига у основи говори о Његошевој „вјечној присутности“ (Андрић) и у нашој савремености. За читање ове књиге треба се спустити до свог живог коријења, да би нам се разведрило небо над Црном Гором. Читање је подвиг, као што је подвиг живљење из сопственог темеља. Његош је посвједочио да је човјеков темељ небо, а не земља и пролазност. Нова Црна Гора запала је у духовну и идентитетску кризу због нечитања, и неспособности читања и разумијевања. У том колективном затамњењу дошло до је вриједносног обрта, па је земља постала све, а небо ништа. Да у том мраку све што је било српско треба пребрисати или поцрногорчити, а новоцрногорци уз подршку своје државе, треба да поједу преостале Србе. Тако би се дошло до мира, јер је Његош прошлост, а садашња, антисрпска, антињегошевска, „суверена“ Црна Гора – рајска садашњост. Али, ни ријечи се не дају сасвим обесмислити а камоли цијела историја културе. Читање с идеолошком намјером, разара, наноси штету и књигама и читаоцима. Читање подразумијева и читање Тајне, која обнавља свијет и човјека. Једносмјерност производи катастрофу, не само мржњу.
Ради се о суштинској драми кроз коју пролази располућена Црна Гора. Ова харанга се не односи само на тебе и твоју књигу. Крајњи циљ је неко други и нешто друго?
Крајни циљ је да се уништа она права, историјска, петровићевска, његошевска Црна Гора. Да се створи један униформисани новоцрногорски патриотизам, који не подноси другачије мишљење, који фактички искључује мишљење и слободу, јер све је предвиђено, треба се само понашати по програму. У таквој атмосвери, свега има у изобиљу, за такве патриоте, само нема слободне ријечи ни људског лица. Нема човјека, а има поретка кога опслужују његови фанатизовани вјерници.
Наравно, ово је једна екстремна варијанта тог новоцрногорског патриотизма. Прави технолози ове прагматике на нашем терену су слуге виших, нама скривених играча.
Може ли се рећи, кад боље и смиреније погледамо, да су ови гласови твојих прогонитеља, уствари гласови и крикови твојих књижевних јунака – оних из „таме Црне Горе“?
Да, сасвим! Литература је стварнија од живота!
Ти си овом књигом изгледа угазио право у змијско гнијездо из којег се деценијама сије расколничка отров у духовно и културно биће Црне Горе? Зато су реакције тако жестоке.
Сасвим природно. Све се дешава како је писано. Књига је, уствари, настала на траговима његошевских луча које силазе у „адско наследије“ човјеково (Његошева синтагма). Адско насљеђе се једино и може разоткривати дејством тих луча. Смисао је да се просвијетли тај људски ад, а на том духовном пориву стоји европска култура, од Платпна до хришћанства. Његош је та духовна обнова у нашој култури са најдубљих европских темеља, он је у ту духовну традицију унио и нашу аутентичну народну традицију. За Његоша се може рећи оно што је он рекао за Карађорђа: „Из мртвије Срба дозва, дуну живот српској души“. Велики Његошев гениј све сажима и прожима, све што смо духовно имали и имамо. Његош је наша држава створена пјесничким језиком. У његовом дјелу бију битке – светлост и тама, биће и ништавило, вјерник и отпадник, човјек и ништачовјек. У Његовом дјелу чује се хор народних гласова, народна мудрост и звуци небеске (х)армоније.
Колико је у овој харанги присутно оно Гогољево: „Не криви огледало ако ти је лице ружно“?
„Мајмун гледа себе у зрцало“, Његош би рекао.
Има ли овдје мјеста и оној јеванђељкој: „Не бацај бисере пред свиње“?
Све је ово нека поезија. Поезија и настаје кад је недовољан рационални говор. Кад се сударе у човјеку многе супротне силе. Црна Гора је пуна супротности, и то није обична идеолошка или партијска конфилктност. Ја осјећам да у Црној Гори, укупно у српком народу који је увијек у неким граничним стањима, има потенције, и може да се покрене та дубинска енергија кроз коју се препознајемо, а не само деструктиве силе у којима се не видимо и саморазарамо. Та дубинска енергија, то, не само историјско, него и метафизичко памћење, увијек се покаже ослонцем, кад дође „да нас нема“. Тада видимо оне, који су били, који су били луче и у најгушћим тамама. „О Милоше, ко ти не завиди, Ти се жертва благородног чувства…“ То благородно чувство је основ човјеков. „Чашу меда још нико не попи, што је чашом жучи не загрчи“ и: „Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо“.
Живот без слободе, духа, стваралаштва је кавез. У кавезу су залудна сва изобиља овог свијета.
На крају, деценијама су наше политичке парије тврдиле да ће се падом режима Мила Ђукановића, ријешити и такозвано, идентитетско питање у Црној Гори, као исходиште свих наших неспоразума и проблема. Међутим, као што видимо, то се није десило. Како се оно уопште може и да ли се може у неком догледном времену ријешити?
Увијек ће се рјешавати, и никад се неће ријешити. Ти су конфликти, непрестано супарништво порицања и афирмације аутентичног идентитета. То је „борба непрестана“, или Хераклитов полемос. Кроз тај конфликт, идентитет и опстаје. Нове нужде рађу нове силе. Мило Ђукановић је мала фигура у односу и на наше конфликте, и на наше културно насљеђе, и уопше на нашу причу коју ми имамо у Црној Гори. Овдје је на дјелу конфликт или судар сила које су створиле Његоша. Његош је сагорио, да би његова луча свијетлила кроз сва времена. Ми смо помоћници, и носиоци сопствене жишке у тами нашег времена, да та Луча коју имамо и у нашем културном насљеђу и на нашем небу, не би одустала од нас, од нашег народа.
/Српске новине – В. Матовић/
