Први српски устанак представља почетак српске револуције, која је по мишљењима историчара трајала до 1815. године, односно заједно са Другим српским устанком. Постоје ставови по којима се револуција завршава са турским хатишерифом из 1830 године па чак и оних који сежу до 1918.године и краја Првог свјетског рата. У сваком случају, Први српски устанак је почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у 19. вијеку. Као такав он заузима веома посебно мјесто у историји Српског народа и државе, те се његов почетак данас обележава као Дан Државности Републике Србије, 15. фебруар.

Први српски устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.

За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у селу Орашац, на мјесту познатом као Марићевића јаруга 2. Фебруара 1804. године по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару. На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донијела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије.

Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чиниле народне старешине и виђенији људи, а око њих се потом окупила народна војска, хајдуци, војници из Кочине крајине као и велики број добровољаца из Аустрије, међу којима је било доста фрајкора са војничким и старешинским искуством. Број устаника је растао од самог почетка и није прецизно утврђен. Сматра се да је у априлу 1804. године број устаника био 25.000. Са растом устанка, расла је и војска. Хајдучке чете и сељачки одреди су прерасли у народну војску (милицију) која је била организована по територијалном принципу, односно свака нахија је имала своју војску. Војници су прикупљани по потреби. На челу војске био је вожд Карађорђе, а под њим велике војводе и војводе које су имале команду над неколико нахија. Нахијским војскама су командовале бимбаше а срезовима буљубаше. Села су у борби водиле мале буљубаше, а већим подбуљубаше који су под собом имали десетине од десет до двадесет људи. Издржавање војске је у потпунности падало на терет војника, који су били у обавези да себи обезбиједе одећу и храну у случају позива. Оружје устаника је испочетка било крајње разнородно, од ватреног до копаља и вила.
Прва устаничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства.

Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Баеоградском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. године у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Побједа на Иванковцу је прва велика побједа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана.

Суочен са поразима у Србији, султан је устанике схватио озбиљно и 1806. године предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку. Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда Србија је била одбрањена. Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију која је од краја 1806. године Била у рату са Отоманском империјом. Од тада, акције устаника су биле усмерене на координацију операција са руским трупама.

Ратовање устаника у савезу са Русијом имало је променљив карактер услед сплета међународних околности и положаја Русије у Европи, као и чиењнице да су Турци појачали своје нападе на устанике. Операције устаника су проширене ван Беорадског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски санџак. Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године од велике цасрке војске коју је од Ниша предводио Хуршид-паша. Порази на Чегру 31. маја и пад Делиграда 23. августа су уздрмали самопоуздање устаника, поготово у комбинацији са колебањем Русије да покрене веће операције. Заједничке операције Срба и Руса 1810. године су успеле да поправе ситуацију из 1806. године али даљи ток догађаја није ишао на руку устаницима. Положај Русије у Европи није био нимало повољан, а рат са Наполеоном 1812. године био је крајње известан. Из тих разлога је Русија са Османском империјом потписала 28. маја Букурешки мир чији је члан осам говорио да Порта има право да поново успостави своју власт у Русији. Букурешки мир је представљао огромно изненађење за устанике и деловао је веома поражавајуће на њих.

Оставши без савезника, устаници су се јула 1813. године суочили са турском офанзивом од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра ушли у Београд.
Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.

Извор: Покрет “сердар”