Пише: Александар Шаргић

Метастаза грађанизма дијагноза је стања ствари у Црној Гори. Наравно, грађанизам је резервисан једино за онај народ за који је било ексклузивно резервисано и југословенство. Пошто југословенства више нема остао нам је југословенизам, односно његова дегенерисана форма грађанизам. Грађанин и грађанско немају никакве везе са грађанизмом. Идеологија грађанизма, по правилу, укида грађанина и његову слободу. То је заправо главна замка глобалистичке преваре. Јер, ко су носиоци борбе за права појединца данас? То су опције које се декларишу као конзервативци, патриоте, суверенисти, традицицоналисти. Насупрот њима грађанисти су етатисти, они који право државне олигархије стављају изнад права појединца. Грађанисти су највећи непријатељи права грађанина јер су они најгласнији заступници укидања свих слобода, укључујући и ону која се тиче права на одлучивање о свом здрављу и медицинским поступцима којима ће човек бити подвргнут. Грађанисти су комунисти новог доба, њу ејџ бољшевици, а тај процес, што се Балкана тиче, највидљивији је у Црној Гори. Нажалост, он тамо није само део општег глобализацијског поробљавања човечанства, већ представља параван за довршетак процеса зацртаног на Дрезденском конгресу Комунистичке партије Југославије. У Црној Гори, грађанизам је идеологија растакања српског идентитета и културе, процес купаже у коме се од рујног вина прави розе, од розеа шприцер, да би на крају од свега остала само безукусна и безидентиетска сплачина.

У овом подужем тексту, желим да укажем на то како је Србима у Црној Гори, грађанизам подваљен као спасоносно решење. Забога све остало је пећински национализам и представља стварање препрека међу „браћом“ и враћање на идеологије 19. века. Међутим, у стварности имамо следећу чињеничну ситуацију:
– Национални Црногорци гласају за ДПС, то јесте, коалицију којој припада и остатак некадашњег Либералног савеза, јединог аутентичног представника црногорског сепаратизма и национализма;
– Албанци гласају за своје националне партије, као и Бошњаци и Хрвати
– Социјалдемократе и Социјалдемократска партија представљају у многим ставовима екстремнију верзију ДПС-а када је у питању црногорски национализам који је суштински дефинисан антисрпством. Национални сте Црногорац онолико колико сте против Срба, СПЦ и против српске историје Црне Горе, те тако СД и СДП сем националних Црногораца привлаче и понеке гласаче Албанце, Хрвате и Муслимане. Занимљиво је да у Црној Гори постоје Муслимани као нација која није прихватила идентитет Бошњака, наметнут 1993. године.

Упркос чињеници да све наведене странке гаје изразите антисрпске ставове, да су учествовале у мајоризацији и сеграгацији Срба по националној основи претходних петнаестак година, те да имају изаразито националистичке ставове, у јавном дискурсу Црне Горе оне се називају грађанским. Подвуцимо ово. Бошњачка странка која је и по дефиницији, и по имену, и по свом уставном статусу национална партија у јавном простору Црне Горе сматра се уједно и грађанском. Само се српске странке сматрају националним и националистичким. Примера ради Демократска народна партија коју води Милан Кнежевић у свом називу нема реч „српски“ али се третира као српска националнистичка странка. Коалиција Демократски фронт која окупља доминантно српске странке у свом саставу има и Покрет за промене чије руководство чине они национални Црногорци. Ипак, Фронт је означен као изразито националистичка српска коалиција. Проблем Фронта је у томе што његови национални Црногорци своје црногорство не заснивају на антисрпству. Већ то је довољно да им се у затрованом јавном простору Црне Горе одузме епитет грађанског.

Ауторитарни, парамилитарни и корумпирани режим Мила Ђукановића силом, уценама, поткупљивањем, насиљем и претњама добијао је изборне циклусе у претходних двадесет година. Међутим, од једног тренутка, представници српских странака означени су као директни кривци што Ђукановићев режим опстаје. Успостављена је дијагноза да једино кроз грађанске партије и покрете може доћи до промена у Црној Гори. Ал’ не лези враже, те грађанске партије требало је основати од Срба. За њих је требало да гласају Срби, а не Бошњаци или национални Црногорци. Тек што су се ослободили беде да их заступају некакви остаци Савеза комуниста оличени у Социјалистичкој народној партији, Србима у Црној Гори натоварено је СНП-ово дете: Демократска Црна Гора Алексе Бечића. Млади лавови неокомунистичке СНП побунили су се, отели мандате својој странци и решили да од Срба направе грађанистичку евроатлантску странку. Али да комунистички корени не остану заборављени, млади лавови доносе одлуку да сви њени виђенији представници у јавним наступима морају носити црвену кравату. Подржани од стране глобалистичких медија у Црној Гори, Бечићеви неокомунистички евроатлантисти објаснили су Србима да је таква идеологија, таква грађанистичка партија једини начин да се дође до промена. Године 2020. у ери Доналда Трампа, Мило Ђукановић коначно губи подршку иностраног фактора која му је и омогућавала да неометано терорише државу. У клинчу фактора какви су САД, ЕУ, Велика Британија и Ватикан стварају се услови за промене у Црној Гори. Али, већ приликом стварања Владе Црне Горе, ситуација се драстично мења променом власти и поразом Трампа, након крађе избора у САД.

Вратимо се сада на конкретне бројке. Ко је гласао за, ко против Ђукановића, а ко је заправо добио Владу и премијера? Ко заправо живи у Црној Гори?

Једна од ствари коју је „светосавски национални Црногорац“ смењени премијер Црне Кривокапић, по сваку цену желео да избегне, јесте нови попис. Претходни пописи, поготову онај из 2011. вршени су под притисцима и уценама те је јавна тајна да се велики број Срба морао изјаснити другачије на њему. Стога је кључни податак за разумевање правог чињеничног стања језички попис, односно број људи који говори српским језиком. Нашој анализи ћемо придружити и резултате пописа из 2003. где су притисци на Србе били неупоредиво мањи, те се изображава другачија демографска слика.

Према попису из 2011. резултати су следећи:
1. Црногорци – 44,98%
2. Срби – 28,73%
3. Бошњаци – 8,65%
4. Албанци – 4,91%

Међутим, језички попис даје нешто другачију слику:
српски језик – 42,88%
црногорски: 36,97%
босански – 5,33%
албански – 5,27%

А попис из 2003. приказује нам нешто реалнију ситуацију:
Црногорци – 43,16%
Срби – 31,99%
Бошњаци – 7,77%
Албанци – 5,03%

Језички попис из 2003:
српски језик – 63,49%
црногорски 21,96%
албански – 5,26%
бошњачки – 3,21%

Велике литије за слободу вероисповести и заштиту СПЦ ослободиле су многе Србе страха, а многе су и вратиле на „фабричка подешавања“. Страх од следећег пописа постао је доминантан мотив црногорског политичког живота. Грађанисти, од црвенокраваташа Алексе Бечића који је барем 10 пута избегао да се изјасни о томе ком народу или нацији припада, па преко премијера Кривокапића који је у предизборној кампањи био Србин, а после ње Црногорац, па до оца Гојка Перовића који је декларисани национални Црногорац, нису желели попис. Подсетимо се само тог ултра грађанистичког назива Бечићеве коалиције: „Мир је наша нација“. Страховало се и страхује се да би на таласу литија и смене режима, попис показао да Срба у Црној Гори има можда и до 50 процената. У једној изјави, Дритан Абазовић је рекао да су Срби већински народ у Црној Гори, што само значи да он добро зна шта би попис у Црној Гори показао. Срби, по свему судећи, немају апсолутну већину, али релативну већину, ако би се заиста слободно изјашњавали, вероватно да.

Сагледавајући резултате избора 2020. када је Мило Ђукановић коначно изгубио, и то само минималном разликом од 1 посланика, добијамо потпуно јасну слику националне поделе. Демократски фронт и партнери освајају 32.55%, Бечићеве Демократе са партнерима 12,53, А Абазовићева УРА 5,54%. Када се све сабере долази се до 50%. Јасно је да су за промене гласали Срби, уз додатак од 5 до 6 процената Црногораца који су свесни свог српског порекла. То су управо они који се на попису изјашњавају да говоре српским језиком. Подсетимо, говорника српског језика је 2003. у Црној Гори било преко 63%. И све би то било сјајно и бајно да већ у првим месецима владавине није дошло до смене једног од ретких Срба у новој Влади, Владимира Лепосавића. Разлог је био „деликт мишљења“ јер је министар изнео став који се не уклапа у глобалистички антисрпски наратив о ратним догађајима у Сребреници 1995. Пазите добро: министар у Црној Гори смењен због мишљења о догађају у Босни 1995. Деликт мишљења је био омиљени „злочин“ у дома комунизма.

Сада када је комплетна Влада Кривокапића пала гласовима УРЕ Дритана Абазовића, пукао је мехур од сапунице, пукла је лаж о грађанистичкој Црној Гори која је изнедрена на православним литијама. На реду је ново „мешање карата“. Иако се, као и увек на Балкану, помињу шверц, дрога, цигаре, мафије и кланови, у подтексту црногорске приче и даље је проблем Срба и српског културног и верског наслеђа. Хоће ли се Срби освестити и излечити или упасти дубље у живо блато грађанизма?

Управо зато у најновијој ситуацији, након смене премијера Здравка Кривокапића, Србима се подмештају нове заблуде. Бригада Бечићевих црвених кравата заказује протесте „код храма“ преузимајући лидерство над незадовољним Србима чија су очекивања изневерена владавином конвертита Кривокапића. Он за годину и по дана није успео да потпише Темељни уговор са Српском православном црквом али јесте успео да донесе Резолуцију о геноциду у Сребреници, те да више пута потврди спољну политику Црне Горе по којој је Косово независна држава. Све те вредности активно је подржавала и Бечићева бригада црвених кравата заклињући се у евроатлантске вредности.

Аутентична српска коалиција Демократски фронт која је чинила две трећине владајуће већине није имала представника у Влади, а сваки њен покушај да се то неодрживо стање уцене и понижења измени, у јавности је називан покушајем пећинских националиста и професионалних Срба да се домогну фотеља. Поприлично јадан наратив, али медији све могу, па и то да нам објасне како највећа странка не треба да има министре у Влади којој даје гласове. Бечићеве бригаде црвених кравата преузимају реторику у којима доминира реч ИЗДАЈА иако се тако нешто може приписати пре свега и изнад свега њима. Без њихове воље, није могла бити ни формирана, нити одржавана Влада која истискује аутентичне српске странке. Њиховим гласовима изгласана је Резолуција о Сребреници и подржан наставак спољне политике Мила Ђукановића. Да ли је народ на литијама певао независном Косову које Бечићева бригада црвених кравата аминује или је певао новој Црној Гори која ће мудро, корак по корак, мењати свој став према овом тешком питању? Да ли је то издаја над издајама?

И као да Србима у Црној Гори није било довољно грађанистичких подвала, министри Кривокапићеве Владе спремају нови пројекат: странку или покрет Европа Сад, Европски покрет или како ће се већ та нова заблуда звати. У времену одумирања ЕУ као пројекта, у ери одумирања основних вредности на којима је ЕУ формирана, у Црној Гори, као бастиону њу њјџ бољшевизма, пут у бољи живот представља се могућим само у оквирима ЕУ тоталитаризма. Лидери ове странке у формирању Милојко Спајић и Јаков Милатовић имају задатак да део српског бирачког тела каналишу кроз идеолошку матрицу грађанизма.

Тако ће Срби моћи да гласају за неокомунистичке, евроатлантске и грађанистичке: Демократску Црну Гору, Социјалистичку народну партију, Демос, „Европу Сад“, чак и УРА (Уједињену реформску акцију). Црногорски националисти и даље ће гласати своју ДПС са партнерима који баштине и антисрпски шовинизам као „зачин Ц“ црногорског идентитета. Једино Србима треба још, још и још нових грађанистичких странака и опција, што је заправо само прикривени вид самомржње – аутошовинизма.

Самомржња је крајњи облик културне деструкције једног народа. То је разрање које је извела елита ове државе у дугом историјском трајању. Зачетке можемо увидети већ у понашању појединаца из црквене елите када су цео народ били спремни да жртвују сопственим заблудама и амбицијама, а овде говорим пре свега о понашању Арсенија Четвртог Шакабенте али, у великој мери, и његовог претходника Арсенија Трећег Чарнојевића. Али, да сада не идемо предалеко. Идентично Кривокапићу и Бечићевим црвеним краватама. Вук Караџић и Ђуро Даничић, за српску јавност су својевремено прокламовали „србовање“ док су заправо учинили све што се од њих тражило да српски идентитет учине доступним, односно предају га Бечком двору и Хрватима. Ово је само кратко подсећање на то како је почело растакање културно – језичког идентитета и целовитости Срба као народа. Од тада па до данас ређали су се саморушитељски обрасци разарања које је у дело спроводила некаква „елита“. Југословенство је била најлукавија и најпреварнија обланда у који је заточен српски идентитет а грађанизам је данашњи остатак и прежитак те погубе.

Опште је познато да у Србији већи део такозване елите припада самопрокламованој Другој Србији. О тој самозваној скупини врло површних и необразованих људи са дипломама нећу говорити на овом месту. Тема је Црна Гора као држава у којој грађанизам добија мутиране и метастазирајуће облике. Зато ћу на крају приказати како је идеологијом грађанизма спутавано политичко формулисање и решавање српског питања у Црној Гори.

Једино решење српског питања, а што понављам већ годинама, јесте модел права Албанаца у Северној Македонији. Мора се једном за свагда раскрстити са нереалним причама о српској Спарти, о „соли“ Српства, о двојним идентитетима, о мутираним националним Црногорцима Светосавцима јер те се две ствари искључују. Светосавац не може бити онај ко није Србин. Србин, чак, и не мора бити Светосавац, али Светосавац мора бити Србин. Стога, вреди се подсетити, на крају овог дугачког текста, како је српски национални корпус, за разлику од осталих у Црној Гори, увек растакан на гласове дате српским националним партијама и оне грађанистичке које су у подтексту имале некакав југословенско – комунистички наратив.
Приликом обнове вишестраначког парламентаризма у Црној Гори није било никаквог отклона од комунизма. Иста комунистичко југословенска врхушка, додуше подмлађена новим ликовима Мила Ђукановића и Момира Булатовића, наставила је да влада. Српско питање у Црној Гори каналисала је Народна странка. Ставове и вољу црногорских сепаратиста заступао је Либерални савез Црне Горе. У владајућој странци је било Срба и националних Црногораца, као и комунистичких југословениста, док су либералнији југословенисти и грађанисти формирали Савез реформских снага за Југославију вођен бившим младим лидерима Савеза комуниста.

Подсетимо се зато резултата првих избора 1990. године.
1. Савез комуниста Црне Горе 56,2%
2. Савез реформских снага за Југославију 14%
3. Народна странка 12,8%
4. Коалиција националних мањина 10,1%

А 1992. године резултати су изгледали овако:
1. Демократска партија социјалиста 42,7%
2. Народна странка 12,7
3. Либерални савез 12%
4. Српска радикална странка 7,6
5. Социјалдемократска партија реформиста 4,10

Посматрајући ова два изборна циклуса можемо увидети да је 1990. године било 70% југословениста и неокомуниста док је 1992. тај број пао на 46,8. Српске националне странке су порасле за скоро 8% и узеле 20,3% док су црногорски националисти освојили 12%. Посматрајући све изборне циклусе од 1990. до данас, српске националне странке освајају од 15 до 20 процената, иако је број Срба дупло већи. Остале гласове амортизују странке са идеологијом грађанизма, југословенства и неокомунизма који се данас зове евроатлантски пут.

Избори 2020. први су на којима је доминантно српска коалиција освојила преко 30% гласова али је све девалвирано каснијим преварним постизборним радњама. Срби у Црној Гори морају да се помире са чињеницом да они у овој држави више не представљају апсолутну већ релативну већину, те да је нација Црногораца формирана. Она неће нестати јер то не желе, како интересни кланови око Мила, тако и спољни фактор који на Балкану доноси кључне одлуке. Стога је закључак овог текста да је једини исправан историјски пут и једини начин за решавање српског питања прихватити реалност каква јесте и борити се за уставна права Срба као конститутивног народа. Ако је Северна Македонија чланица НАТО и евроатлантска држава, нека то по истом принципу буде и Црна Гора, тако што ће Срби добити права каква у С. Македонији имају Албанци. За успех у тој борби кључно је увек имати представнике српских политичких партија у Влади Црне Горе и држати што више локалних самоуправа. Сваки покушај да се мимикријом преко грађанистичких странака остварује некаква српска идеја или већина сигуран је пут у коначно растакање српског идентитета.