Аутор: Драган Добрашиновић

У ауторском тексту „Позив на изјашњавање уочи градских избора – шта са Брозом?“, др Миша Ђурковић је ревитализовао стару и болну тему за велики број грађана Србије. Реч је о околности да је бивши комунистички диктатор и доживотни председник СФРЈ, човек који је директно наређивао или се прећутно саглашавао са бројним злочинима почињеним над припадницима српског народа, сахрањен у такозваној Кући цвећа, на Дедињу, у Београду.

Проблематизујући ово питање др Миша Ђурковић веома прецизно и детаљно, из перспекриве необоривих историјских чињеница, излистава списак Брозових непочинстава над српским народом. Броз је, наводи Ђурковић, „окупатор Србије, злочинац, човек који је у Првом светском рату директно ратовао против ове земље, неко ко је наредио да се Србија 1944. третира као окупирана земља. Он је спроводилац аустроугарске, калајевске политике идентитета усмерене ка сузбијању Срба из свих околних простора; креатор нових нација на српском етничком простору; креатор Голог отока“.

Стављајући своје разматрање превасходно у вредносни и идентитетски контекст, Ђурковић луцидно закључује да је и данас централна линија подела у нашем друштву она која га, хируршки прецизно, пресеца на следбенике српске националне идеје и титоисте.

Околност да су следбеници злочиначке титоистичке идеје знатно малобројнији је, са становишта српског националног интереса, повољна али сама по себи не и довољна. Титоисти су присутни и дубоко укорењени у значајним образовним институцијама, пре свега на универзитету, на РТС-у где готово да не пролази дан без петокраке и булајићевске пропаганде којом се одржава тонус наказног титоистичког наслеђа, у бројним медијима, у великом делу невладиног сектора који је отворено или дискретно антисрпски и титоистички настројен, у делу политичких партија као и међу припадницима државних институција.

Све ово указује да друштвени и политички утицај титоистичких снага далеко надилази стваран број Брозових следбеника. Због тога је, у циљу темељне детитоизације друштва и спречавања даљег загађивања јавног простора, неопходно спровести одлучне акције које воде оздрављењу нације и њеном враћању аутентичном предброзовском идентитету.

У којој је мери околност да се посмртни остаци Јосипа Броза чувају на Дедињу, резиденцијалном делу Београда, болна и поражавајућа пре свега за потомке страдалих у комунистичким злочинима, који су започели 1941. године и трајали, с променљивим интензитетом, све до његове смрти, па чак и неколико година након ње, сувишно је говорити.

А колико је ова чињеница болесна и понижавајућа, како за потомке страдалих тако и за цео српски народ, могуће је објаснити само хипотетичким примерима. Јер, сахранити Броза у Београду је, са становишта историјске апсурдности и степена безочности према жртвама, потомцима и народу којима они припадају, исто што и сахранити Хитлера у Москви, Тел Авиву или Варшави.

Због тога је питање које др Миша Ђурковић у свом тексту поставља – шта са Брозом – више него релевантно за наше друштво и српски народ. Јер, да би процес детитоизације уопште започео, неопходно је начинити први корак који је, пре свега, важан у симболичној равни. Тај корак је уклањање посмртних остатака Јосипа Броза из српске престонице и Србије.

Нема сумње да, уколико Јосипа Броза не прихвати Хрватска којој по свему припада, постоје околне државе које би биле спремне да захвалност бившем председнику за настанак њихових нација изразе преузимањем његових остатака и достојним сахрањивањем у њиховим репрезентативним зонама. Сарајево или Скопље биле би сасвим примерене локације.

У овом сценарију, за чију је реализацију најприкладније покренути народну иницијативу, из које би била видљива неупитна подршка огромног дела друштва таквом решењу, наредни корак био би отварање Музеја жртава комунистичких злочина над српским народом на истом месту на којем се сада налази такозвана Кућа цвећа.

У овом музеју, у којем ће бити пописана имена свих знаних жртава комунистичких злочина, али и имена извршилаца ових страшних недела и детаљи о страдању сваког појединачног човека, биће сачувано живо сећање на период Брозове власти и њене стравичне и трагичне последице.

Музеј жртава комунистичких злочина над српским народом на овом месту биће најбољи могући допринос неговању културе сећања, али и исказивању примереног пијетета свим страдалницима у комунистичком терору. И што је можда најважније, ово ће бити почетак краја титоистичке тираније над српским народом која и данас, захваљујући следбеницима и промотерима титоистичке идеје, у измењеној али веома опасној форми, траје и не престаје.