Дум Иван (Иво) Стојановић (5./17. децембра 1829—1900) био је римокатолички свештеник и један од најпознатијих дубровачких Срба католика који се супротставио аустријској хрватизацији Дубровчана. Иван је рођен у Дубровнику децембра 1829. године од честитих родитеља. Био је првенац, између неколико браће који су у младости својој умрли. Када је завршио гимназију и филозофију, уписали су га у Задарску (католичку) богословију. Рукоположен је 1852. године за католичког свештеника, и постављен на острво Корчулу. Након годину дана службе, премјештен је у Ријеку Дубровачку, гдје ће провести сљедећих тридесет година ревносно службујући. Био је добар говорник, кога је паства уважавала и радо слушала у препуној цркви. Мада су се око њега због српског родољубља, од стране Хрвата стално и све више сплетке плеле, он је због људских врлина и смјерног карактера напредовао у звању. Тако је наименован 1883. године каноником дубровачким, а 1896. године постао каноником деканом тј. „првим каноником“. Остао је притом неустрашиви борац за српску мисао и вриједан српски књижевник. Проживео је много тешких тренутака и под старе дане, нападан на улици и у катедрали, али је до смрти остао „ватрен и одушевљен Србин“.
У слободном времену дум Иван је марљиво проучавао латинске, италијанске и немачке песнике, „а пригрлио је и српску народну књижевност“. Биљежио је све народне умотворине, које би чуо у својој парохији. Много је читао и размишљао о судбини свог народа. Такође је преводио нека дјела, са научених страних језика на српски. Од српских радова (тематике) познати су: „Луко Мали“ – који је прештампан у Београду у „Војислављевој споменици“, затим „Госпођа Мара“, „Ћора“ и „Жагарац“. Остало му је више дјела у рукопису, комедија и новела, попут комада „Ђаво“ у три поглавља.
У његовој књизи „Дубровачка књижевност” (1900) јасно је истицао да су Дубровчани били по вјери римокатолици, али по језику и по поријеклу Срби. До тога је дошао истражујући у дубровачким архивима. Сматрао је да то једно не искључује друго и да једно не смета једно другоме. За процјену једног народа по њему су били важни само фактори: језик, обичаји и историја. Дум Иван је превео и једну значајну књигу њемачког историчара Ј. К. Енгела „Повијест Дубровника” (1900). У књизи је он објавио и свој обимни додатак од око 200 страна, под насловом „Најновија повијест Дубровника”. У њему је, као живи свједок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти на почетку 19. вијека, живо радила на хрватизацији Дубровника. Он је и лијепо видио и приказао да о старим Дубровчанима не треба судити по новим, који су посљедица смишљене аустријске антисрпске политике и кроатизације.
У другој Југославији за ту књигу такорећи није се ни знало, или није смјело да се зна. Дум Иван Стојановић је, међутим, дјеловао у духу модела који је имао Вук Караџић, који се обично назива оцем модерне српске културе: имао је свјест да историјски припада српском народу и српској култури. Обје Стојановићеве књиге издала је послије његове смрти Српска дубровачка омладина. Предвидио је велики заборав Дубровчана о својој историји, рекавши да ће потомци знати историју своје државе као и историју Јапана. Босанска вила је писала о њему
Иво је био висок, сув и необично живахан човек; веома образован, али и духовит. Много је учинио за дубровачку српску омладину, која га је уздизала. Када је Дубровачка српска академска омладина намјеравала да 4/17. децембра 1900. године свечано обиљежи његову седамдесетогодишњицу живота, објављујући и његово вриједно дјело „Дубровачка књижевност“, претекла их је смрт Иванова. Приређено му је тако игром судбине умјесто славља – тужно опело.
Извор: Слободна Херцеговина
