Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Српски соколи у Босни и Херцеговини припремали су своје чланове као  будуће  борце  у  борби за ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором. У својим покушајима проширења својих друштава на село повезали су са трезвењачким покретом. Ристо Јеремић основао је почетком 1893. у Фочи Српско соколско-побратимско друштво са задатком да подиже физички и морално своје чланове и да води борбу против алкохолизма. Удружење је основало трезвеносну секцију. Аустро-Угарска власт је соколско друштво забранила и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје.(1)  После оснивања Српског Сокола у Сремским Карловцима 1903. почела су се оснивати српска соколска друштва на територији Аустро-Угарске Монархије.

Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. Покрет није ишао даље од пропаганде против алкохола и васпитања у том правцу. У исто време био је основан Српски соко у Босанској Градишци.  Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Влада Малић био је послат у Сарајево да код Главног одбора Побратимства и Соколске жупе изложи предлог о сарадњи и добије пристанак за заједничку сарадњу сокола и побратима. Предлог је био прихваћен.  Комисија у којој су били др. Војислав Бесаровић, Јово Поповић, инж. Мика Благојевић, Милош Ђуран, Јово Пешут, Коста Јефтић и Влада Малић саобразила је правила Побратимства сарадњи са соколима.  Побратимство је са својом идејом антиалкохолизма, где је сваки члан морао потписати завет и дати часну реч да неће пити, помогло да се створи организација у широким масама. Чланови Побратимства у договору са соколима, морали су да раде на хигијенском и физичком подизању својих чланова  и то гимнастичким вежбама. Основани су соколи-побратими по селима. Основан је пододбор Побратимства у Градишци  и већина чланова српског сокола заветовала се да неће пити и ступила је у редове побратима, да би стекли морално право да идеју антиалкохолизма пропагирају у народу. Да би се идеја побратимства популарисала истицано је да су побратими соколска војска на селу. Десетина омладинаца, сокола из Босанске Градишке ишла је месецима по селима и вежбала сеоску омладину. Када то није било могуће, позивани су сеоски младићи у варош, у соколану, да им се тамо покажу вежбе, како би их они пренели на село. После вежбе седало се под какво дрво или у чију кућу и започињали невезани разговори о свему и свачему. Грдила се Аустрија и њени зулуми, хвалила се и уздизала слободна Србија. Читале су се новине, нарочито „Српско коло” из Загреба, „Трезвеност” из Београда, календари Народне одбране и разне књиге и брошуре… . Кочићев „Јазавац пред судом” био је сељацима  омиљена лектира и нико га није правилније схватао од побратима. Старији људи, гледајући младе како вежбају у строју  као војска, уписивали су се у Побратимство.

Први слет здружених побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. На слету је поред сокола учествовало 600 побратима из градишког среза. Од тог броја било је 200 чланова вежбача, сеоских младића. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Старији људи били су барјактари. Поворка је продефиловала у четворним редовима градишким улицама  под својим друштвеним заставама. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Првог дана, на Видовдан, била је свечана поворка сокола и побратима, помен косовским јунацима, предавање Живојина Дачића пред неколико хиљада људи, певање уз гусле Петра Перуновића, затим заједнички ручак побратима, сокола и гостију, на коме је било преко 800 људи. И све то без алкохола. После подне одржане су вежбе и утакмице сокола и побратима. У вече је било друго предавање  Дачића за грађане, са концертом певачког друштва „Зоре” из Нове Градишке. Сутрадан је одржана конференција, на којој су учествовали делегати појединих побратимских друштава из градишког среза, изасланици Главног одбора Побратимства и Соколске жупе из Сарајева и  изасланици друштава и студентских организација. Успех у градишком срезу изненадио је културне и националне раднике. Разматрало се питање како да се тај успех пренесе у остале крајеве. Дачић је у својим говорима умео да вешто каже и наговести све, што је било потребно да се сељаку каже.  Оно што није могло бити речено, рекао је гуслар Перуновић у народној песми. Песму о старцу Вујадину слушало је неколико хиљада људи у гробној тишини. Први слет здружених побратима и сокола  одушевио је народ, тако да су покрету почели приступати и старији домаћини. (2)  У Босанској Крајини побратиме је предводио соколски првак тог краја Влада Малић.  Није пропуштао ни један празник, а често ни радни дан да не обиђе Разбој и остала села и тамо организује побратиме, који су у исто доба били и сеоски соколи. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Милош Ђуран, чиновник Савеза земљорадничких задруга у Сарајеву, писао је о побратимима у „Српској Речи”, „Народу” и „Отаџбини”. Љубо Мијатовић проповедао је соколство и побратимство међу академском омладином.  Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник  од др. Милоша Поповића. (3) На прослави десетогодишњице „Просвете” одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими. Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави су утврђени задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу.(4) Срби су имали 99 просветних друштава, 79 побратимства, читаоница и клубова, 64 гимнастичко-соколска друштва, 27 певачких друштава, 5 привредних друштава, 25 Задруга Српкиња и разна друга. (5)  После почетка Првог балканског рата многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да  остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. (6) Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. (7)

На  бањалучком процесу 22 априла 1916. изречене су казне соколима, побратимима и друштву „Просвјета”. Пресудом су шеснаесторица  окривљених осуђени на смрт. Осуђено је четрнаест соколских првобораца. Конфискована је имовина свих организација чији су представници били осуђени. (8)

После ослобођења и уједињења 1918. сарадња сокола са трезвењачким покретима је настављена. После Првог светског рата соколи су сматрали да је дуго ратовање, болести, алкохол, никотин, заразне болести, неуредан начин живота, … потпуно уништио тело и здравље народа. (9)

 I слет нараштаја Бачке соколске жупе одржан је у Новом Саду 27. и 28. 5. 1923. За време слета није се употребљавао алкохол, већ је био приређен Соколски здрављак. (10) На VII. Главној скупштини ЈСС у Ђакову одржаној 14. марта 1926.   Старешинство савеза је у вези антиалкохолног покрета одлучило : 1. Соколској деци је обвезатно и стално забрањено уживање алкохолних пића и пушење. 2. Соколском нараштају, који долази од деце, па је веч као такав апстинентан, као и оном нараштају, који наново ступа у соколски круг, обавезатно  и стално је забрањено уживање алкохола и пушење. 3. За онај нараштај, који није дошао апстинентан од деце, али који је ступио у соколске редове пре дана ступања апстинентских одредаба на снагу, вреде сви досадашњи закључци. 4. Соколским друштвима се налаже, да морају увести за децу и нараштај следеће гране : пешачке излете, путовања, лакоатлетске вежбе, пливање, летовања, таборење, планинарство, клизање, скијање, родлање, уопште вежбање на свежем ваздуху под ведрим небом. 5.  Друштва не смију  примати у своје редове људе, као чланове људе, који нису  морално непорочни. 6. Друштво мора казнити сваког члана,  који је у пијаном стању починио каково недостојно дело, не гледајући код тога на то,  да ли је у часу чина носио значку или одору. 7. Не изврши ли друштво у том погледу своје дужности, имаде жупа захтевати од друштва да се такав члан, који се огрешио, казни.  8. Соколске приредбе, које су спојене са вежбачким академијама или јавним вежбама, не смију да потрају дуље од 12 часова у ноћи. 9. Соколска деца и нараштај смелију бити на  оваковим  приредбама само до 9. часова увече и то само у пратњи својих родитеља или узгајатеља. 10. За време јавне вежбе не смије се точити  никакових  алкохолних пића. 11. Друштва имаду у точионама извесити потребне натписе, да се посетници упознају са овим одредбама. 12. Свако друштво имаде сваке  године барем једном приреди протиалкохолно и протиникотинско  јавно предавање. 13. Жупе и друштва у сврху протиалкохолне и протиникотинске пропаганде имаду именовати референта за апстиненцију, који је члан лекарскога одељења и његов заступник у предњачком збору. 14. У све нацрте предњачких течајева и школа имаде се уврстити предмет о апстиненцији, протуалкохолном и протуникотинском покрету. (11)

У чланку „Протуалкохолни покрет у Соколству” у часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” истакнуто је да су одлуке ступиле на снагу 1.октобра 1926. и констатовано  је да одредбе имају нарочиту вредности за друштва у севернијим крајевима Југославије, где се у том погледу највише грешило. У јужним крајевима противалкохолни покрет је дотле био довољно раширен. У соколским друштвима су требали оснивати апстинентске секције. (12) Соколско друштво Загреб I прославило је 1.12.1926. у дворани друштва Дан Уједињења као Савезни Дан. Председник нараштајског одсека Душан Богуновић предавао је : „Соколски нараштај народна и државна будућност”. Истакао је да  се из одгајања омладине мора уклонити све што смета одгоју у првом реду алкохол. (13) На соколским плакатима била је парола Трезвеност је понос мој.    Соколско друштво Вршац је 31. јануара 1926. одржало јавно село са предавањем др. Илије Николајевића „Штетно деловање алкохола” и позоришним комадом „Издајем стан под кирију”. Сви наступи друштва приређивани су без алохола. Соколи у Вршцу водили су више практичну а мање теоретску борбу против алкохола. (14) Нараштајски одсек Соколског друштва Загреб I приредио је 14.11.1926. превање о алкохолу. Свако соколско друштво је по наређењу Савеза  одржало предавање против алкохолизма. Предавао је др. Риезнер-Расухин уз филм о теми : Пиће и способност човека. (15)

Савез Сокола сарађивао је са Савезом трезвене младежи. Централни орган Савеза Сокола „Соколски гласник” пренео је од Југословенског савеза Трезвености апел : „За већу потрошњу грожђа и воћа”  у коме се залагало за коришћење грожђа и воћа за употребу у исхрани уместо за претварање у алкохолна пића.  Истицало се да је пажња државе била посвећена оним крајевима који су живели од виноградарства и воћарства. Површина засађена виновом лозом износила је 176-180.000 хектара, а воћних стабала било је око 7-8 милиона. Виногради су давали 7-8 милиона квинтала грожђа а принос воћа ценио се на 10-12 квинтала. Највећи део грожђа и воћа претварао се у алкохолна пића (вино и ракија). Готово све мере за помоћ виноградарима државе усмеравана је ка алкохолним продуктима.  Покушавано је на све могуће начине ојачати домаћу потрошњу вина. Један од нових путева био је потрошња свежег грожђа и воћа и безалкохолна прерада. Тим путем ишле су напредне државе у Европи. Потрошачка публика напредних земаља Европе примила је те производе са симпатијом. Увиђајући то почели су виноградари и воћари у многим земљама Европе Швајцарској, Немачкој, Италији, Француској, а понеки у Југославији, да прелазе на безалкохолну прераду грожђа и воћа. У Немачкој је радило око 160 станица за безалкохолну прераду грожђа и воћа, неке са капацитетом од преко 200.000 литара годишње. Укупна производња  била је око 20 милиона литара. У Француској и Италији многи су правили згуснути сок од грожђа и воћа. На сличан начин производио се пекмез од грожђа. Начини прераде грожђа и воћа захтевали су спрему, и на почетку су били трошкови око нових уређаја и апарата. На примеру Швајцарске и Немачке показало се да се инвестиције исплаћују. И у Југославији су многи полагано прелазили на безалкохолну прераду, али због недостатка капитала потребног за веће инвестиције и тешких економских прилика прерада није имала нарочитог значаја и полако се развијала. Југославија је извезла 6.600 вагона  грожђа и воћа и воћних производа. Али је потрошња у земљи у то време  још увек била мала. Велики део јавности сматрао је грожђе и воће дечјом посластицом, и слабо га је куповао. Виноградари нису били довољно упућени о вредности свежег и сушеног грожђа и воћа, и о начинима паковања, сушења и транспорта. И ту је већ било нешто учињено, али  мало. Било је потребно да се појача рад пољопривредних школа и организација, задругарства, народне просвете, штампе и трезвењачког покрета. У апелу се истицало : „Потписане организације одлучиле су да свим погодним средствима и начинима развијају пропаганду за наше грожђе и воће. Та пропаганда врши ће се у првом реду приређивањем предавања о здравственој користи грожђа и воћа у школама и народу, приређивањем узорних изложби грожђа и воћа, предузимањем осталих пригодних мера, да се за наше грожђе и воће створи што шири круг потрошача у нашој земљи и свест о важности воћа за дневну исхрану продре у најшире слојеве народа. Увођењем воћа за редовне оброке у војску, болнице и васпитне установе сматраће се једним од најважнијих циљева ове акције. Исто тако ће ова акција ићи за тим да се свежем грожђу и воћу, као и њиховим безалкохолним прерађевинама, осигурају највеће олакшице у погледу превоза, продаје и трговине у самој земљи, као и у погледу извоза у иностранство. Упућујући овај апел читавој нашој родољубивој јавности, очекујемо, да ће нас у овој акцији потпомоћи нарочито лечници, свећеници и учитељи, виноградари и све виноградарске организације, којима је стало да наше  виноградарство  и воћарство реорганизовано на савременој основи, опет процвета на корист крајева који живе од те производње и на корист целокупне наше привреде и народног здравља.  Београд-Загреб-Љубљана-Сплит Сарајево, октобра 1932.” Апел су потписали : Југословенски савез Трезвености (Загреб), Савез трезвене младежи (Београд), Протиалкохолна звеза „Света војска” (Љубљана), Клуб југословенских лијечника (Загреб), Главни савез српских земљорадничких задруга  (Београд), Средишњи савез хрватских сељачких задруга (Загреб), Кметијска дружба (Љубљана), Задружна звеза (Загреб), Задружна звеза (Љубљана), Звеза словенских задруг (Љубљана), Задружна матица (Сплит), Хрватско господарско друштво (Загреб), Српско пољопривредно друштво (Београд), Главни савез српских земљорадничких задруга – филијала Загреб, Савез српских земљорадничких задруга (Сарајево) и Сађарско ин вртнарско друштво (Љубљана).( 16)

Приликом оснивања сеоских соколских чета у жупи Мостар прво су оснивани трезвењачки одсеци. Хтели су да наставе традицију чета сеоских побратима, који су по свом раду били стварни почеци соколског буђења и организовања села. Такође су сматрали да је трезвеност главни предуслов сваког конструктивног рада. Трезвењачки одсек вршио је трезвењачку пропаганду, одржавао трезвењачке састанке, држао предавања, растурао трезвењачке летке, брошуре и слике, приређивао трезвењачке изложбе воћа и безалкохолних пића, ширио  идеју безалкохолне прераде грожђа и досталог воћа, одржавао течајеве за прављење пекмеза, ушећереног воћа, безалкохолних пића, конзервирања и сушења воћа, … . Главни задатак одсека био је окупљање нових трезвењака који су требали да потпишу трезвењачки завет. Водио је списак заветованих и строгу контролу о одржавању завета. Кроз све четне приредбе и програме вршена је интезивна трезвењачка пропаганда (позоришни комади, рецитације, приче, …). (17)

Соколска жупа Нови Сад одржала је своју прву васпитну школу за предводнике мушког нараштаја са таборовањем на летњем вежбалишту Соколског друштва Суботица „Соколовац” поред обале Палићког језера од 16.7.1938. до 5.8.1938. Старешина Соколског друштва Б. Топола Коста Лавирац предавао је између осталог о трезвености и алкохолу. (18) Соколска жупа Нови Сад одржала је II течај жупске васпитне школе за предводнике мушког нараштаја са таборовањем на Палићу. Судија окружног суда Тома Христић предавао је трезвеност, алкохол и апстиненцију уопште. (19)

Соколи у Борову одржали су 30. априла 1939. смотру својих припадника. Пред свим боровским соколима и делегатима сокола Вуковара и чета Борово Село, Опатовац и Петровци смотру је отворио старешина друштва Тома Максимовић. Делегатима жупе Осијек придружили су се чланови сокола из Борова Ходовски и Граљаш, па су отишли у Ловас. У пространом соколском дому затекли су у читаоници заменика старешине и неколико чланова, док се у главној сали одржавала игранка. Сеоска омладина играла је народна кола у живописним народним ношњама. Алкохол се у сали није пио, и зато је владао ред и мир. У читаоници су чланови чете истакли с поносом да су уза све раније нападе остали верни соколској идеји. (20)

 Соколско друштво Београд II обратило се Савезу трезвене младежи за пропагандни материјал за борбу против алкохола. Савез им је изашао у сусрет. Соколско друштво Београд II известило је Савез да је од 10 до 17.11.1940. приредило недељу трезвености када је свим вежбачима пред врстом одржан говор против алкохолизма. Одржана је 17 10. 1940. посебна седница нараштајског одсека посвећена трезвености. На седници је просветар Влад. Митић говорио о значају борбе за трезвеност и потребе узајамне сарадње сокола и трезвењака. Лекар др. Тока Богосављевић одржао је предавање о утицају алкохола на људски организам. Нараштајац Симон Рацковић читао је свој рад „Демон алкохол”. У Гласнику С.Т.М. бр. 3/4 од 1940. истакли су да су писали о тој акцији као примеру за углед. Настави ли су : „Савез Трезвене младежи ће увек изаћи радо у сусрет сваком соколском друштву, како у погледу слања пропагандног материјала тако и у погледу предавача када им то буде потребно.” Чланак је пренет у часопису Соколске жупе Београд „Око соколово”. (21)  Чланови сокола улазили су у трезвењачка друштва под геслом „Ко ће ако неће Соколи!”. (22)

Српски соколи у Босни и Херцеговини радили су на ширењу соколства на село и стварању сеоских сокола. Припремали су борце за борбе за ослобођење и уједињење. Такви борци нису могли да буду алкохоличари. Побратимство је са својом идејом антиалкохолизма, где је сваки члан морао потписати завет и дати часну реч да неће пити, помогло да се створи организација у широким масама. У договору са соколима чланови Побратимства, морали су да раде на хигијенском и физичком подизању својих чланова и гимнастичким вежбама. После Првог светског рата Соколи су наставили своју више практичну а мање теоретску борбу против алкохола, као и сарадњу са трезвењачким покретом. Ту борбу је преузела соколска организација која је деловала у целој земљи. Соколска штампа стално  је писала о соколској борби и агитацији против алкохолизма.

Напомене  :

1. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 110, 111; „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр. 20;
2. Владо Малић, „Побратимски покрет у Босанској Крајини од 1900-1914 г.”,„Споменица II покрајинског слета Сокола краљевине Југославије у Сарајеву”, Сарајево, 1934, стр. 62, 63, 64, 65;
3. Др. Рико Фукх, „Дест година Југословенског Соколског Савеза”, „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112; Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
4. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
5. Радослав Гаћиновић, „Млада Босна”, Београд 2014, стр. 167;
6. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109;
7. „Просвјетина 25-годишњица”,  „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца»,  Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр.230;
8. Др. Војислав Бесаревић, „Једна значајна 20-годишњица”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1936, бр. 17, стр. 2, 3;
9. Д.М. Богуновић, „Шта хоћемо?”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар-фебруар 1922, бр. 1-2, стр. 3;
10. „Соколски Гласник”, Загреб, 15 октобра 1923, IX-X, стр. 314, 315;
11. Уредио Стане Видмар, „Југословенски Соколски календар” 1930, Годиште, Љубљана, 1929, стр. 74, 75;
12. „Протуалкохолни покрет у Соколству”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, октобар-новембар 1926, бр. 10 и 11, стр. 218, 219;
13. „Вјести Соколског друштва I”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Децембар 1926, бр. 12, стр. 236;
14. А.Т. „Соколско друштво у Вршцу”, „Соколски Гласник”, у Љубљани, 15. јунија 1926, бр. 10-11, стр. 123, 124;
15. Предавање против алкохола, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, 1926,  бр. 12, стр. 235;
16. „За већу потрошњу грожђа и воћа”, „Соколски гласник“, Љубљана, 3 новембра 1932, бр. 44, стр. 3;
17. Др. Миле Докић, просвјетар жупе Мостар, „Соколство и живот”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 42;
18. Коста Лавирац, „Нараштајска школа Соколске жупе Нови Сад”, „Соколски Гласник”, Београд, 6 септембар 1938, бр. 32, стр. 4, 5;
19. „Васпитна школа Соколске жупе Нови Сад на Палићу”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 13 септембра 1935, бр. 34, стр. 4;
20. „Соколска смотра у Борову”, „Братство”, Осијек, 20. маја 1939, бр. 6, стр. 96-98;
21. „Пример за углед”, „Око соколово”, Београд, 1 марта 1941, бр. 2 и 3, стр. 32;
22. Јован Удицки, „Сто соколских беседица”, Београд 1940, стр. 234;