Пише: Горан Киковић, историчар из Васојевића
Подсјетићемо се да се Свети Сава славио у школама у Беранама и ”у турско вријеме”, што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – “Цариградском гласнику”. Ова три документа говоре и о томе да су и у ”турско доба” у Беранама живјели Срби и није било ”Црногораца”.
Један од докумената који показује колико су турске власти сужавале слободу Србинову у тада турским Беранама. Гусле су развијале антитурска слободарска осјећања, отоманске окупационе власти често су прогониле гусле. Најбоље о томе говори лист са Цетиња ”Цетињски вјесник” од 20. јануара 1910. године, јер је објавио информацију из тада окупираних Берана: ”Између осталих наредаба, које скупа сужавају слободу Србинову, мјесне власти из Берана издале су једну, у којој се забрањује употреба српских гусала – тога омиљеног српског инструмента, који му је у најцрњим данима ропства лијечио рањене груди…”
У прошлости Црне Горе гусле су имале посебно значајну улогу у подстицању ратничког духа и српског народносног осјећања.
Ево још једног документа о томе да су у Беранама живјели Срби а Црногорци се тада не спомињу ни у турским нити у црногорским новинама. Овдје ћемо подсјетити и на то да се Свети Сава славио у школама у Беранама и “у турско вријеме“, што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – ”Цариградском гласнику”. Ево прилажемо још један документ који сликовито свједочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана, а слична ситуација је била и у другим школама у овом крају.
У ”Цариградском гласнику” бр. 16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже: ”Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву. (…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија…Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…”. Даље се у чланку каже: ”Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати ”Шта је темељ народности”… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…”
ПРОСЛАВА САВИНДАНА У БЕРАНАМА 1900. ОБЈАВЉЕНО У ЛИСТУ ”ОНОГОШТ”
Да се зна да ће Срби најсвечаније славити Светог Саву и да им слободна воља није ограничена:
Лист ”Оногошт” објавио је текст ”Глас из Берана” 1900. године
”Кад би се упустио описивати све како је прослава овога по Србе свечанога дана текла, онда би много изашло, али ћу ја само толико, колико је драгим читаоцима доста, да могу закључити да има Срба, који знају служити славу школе и просвјете, гдје му није слободна воља ограничена, а околности му дозвољавају”.
У листу ”Оногошт” 1900. године објављен је кратак допис из Берана којим Беранци обавјештавају јавност како су тамошњи Срби свих узраста у манастиру Ђурђеви Ступови на најсвечанији начин, како и доликује, прославили нашег првог Светитеља Саву.
У тексту се истиче да је Свети Сава први просветитељ, као и зачетник српске просвјете, те да је на најсвечанији начин прослављен у школи код древног српског манастира од стране ђакâ, учитељâ и осталог становништва.
”Свети Саво, први основатељ и просветитељ српских школа и српске просвете – прослављен је на најсвечанији начин у школи код манастира Ђурђева Стубова од стране ђака, учитеља и овамошњег народа”, дочарао је аутор дописа.
Лист је објавио како би се о свечаном слављу српског народа могло пуно рећи, али како је ипак довољно читаоцима предочити само оно што је најважније, а то је – да има Срба којима није слободна воља није ограничена и који знају славити српског Светитеља како доликује.
”Кад би се упустио описивати све како је прослава овога по Србе свечанога дана текла, онда би много изашло, али ћу ја само толико, колико је драгим читаоцима доста, да могу закључити да има Срба, који знају служити славу школе и просвјете, гдје му није слободна воља ограничена, а околности му дозвољавају”, закључио је ”Оногошт” 1900. године.
Ево још једне репортаже у ”Гласу Црногорца” од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: ”Светосавска прослава у Беранама – извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце ”Гласа Црногорца” да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом оџиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини” – писао је извјештач из Берана за тадашње званично гласило Црне Горе.
