Пише: Горан Киковић, историчар
Вјерске норме и норме обичајног права чиниле су важан дио патријархалног васпитања. Основ васпитања био је његовање српске националне свијести, народне традиције и патриотизма, уз инсистирање на ослободилачкој борби, храбрости и другим елементима морала.
Прва државна основна школа у Црној Гори је основана 1834. године, што не значи да до тада није било обучавања и описмењавања дјеце. Кроз читав средњи вијек било је писмених људи. Писменост и традиција књиге одржала се у црквама и манастирима. У манастирским школама стицана су знања из читања и писања.
Основни облик васпитања, па и образовања, састојао се у породичном васпитању, које је остваривано на основама усмене традиције, народног стваралаштва и епских пјесама пјеваних уз гусле. Вјерске норме и норме обичајног права чиниле су важан дио патријархалног васпитања. Основ васпитања био је његовање националне свијести, народне традиције и патриотизма, уз инсистирање на ослободилачкој борби, храбрости и другим елементима морала. Кроз упознавање усмене народне историје појединац је стицао свијест о својим дужностима, прије свега према братству и племену, а у ширем смислу према народу и домовини. Недостатак школске писмености није био препрека за усвајање система вриједности.
Школски систем у Црној Гори развијао се у три етапе. У времену од 1834. године до 1869. године радило је десетак основних школа, није било државних институција у овој области, па ни законске регулативе, јединствених планова и програма. Сваки нови учитељ могао је мијењати план и програм. Није било довољно уџбеника, нарочито не писаних и штампаних у Црној Гори.
У периоду од 1870. до 1876. године донешени су први школски прописи, приступило се систематском отварању школа, устаљени су наставни планови и програми, основани школски органи, осјетно је повећан број школа, органи-зовано школовање и стручно усавршавање учитеља, отворене су прве средње школе. За ове етапе карактеристично је да су школе биле неравномјерно територијално распоређене и да су више пута због ратних дејстава прекидале рад.
На примјер, школе због рата нијесу радиле у периоду од 1852 – 1854. године, па у ратовима 1862. године, те у периоду 1876 – 1878. године. Занимљиво је да је до тада радило неколико школа за избјеглице из Херцеговине и Васојевића, које је помагала Русија. И у овом периоду било је објективних сметњи за рад школа.
До 1870. године нема помена о обавезности похађања школе. Правилима из те године предвиђено је да су имућнији родитељи дужни да шаљу у школу дјецу од 7. до 12. године. „ Сиромашнијим родитељима се ставља на вољу, да шаљу своју дјецу у школу ако хоће“.
Према Николи Минићу, у цетињској основној школи од 1863. до 1869. године били су заступљени предмети: читање српско и словенско, наука хришћанска, свештена историја, српска граматика, географија, рачун, мала физика, писме-ни састави и црквено пјевање.
Детаљније нам је познат и Костићев наставни план за основну школу из 1870. године. По њему, у првом разреду били су заступљени предмети: наука вјере, српски језик, црквено-словенски језик, рачун и црквено пјевање; у другом: наука вјере, српски језик, црквено-словенски језик, рачун и црквено пјевање; у трећем: наука вјере, српски језик, словенски језик, историја, земљопис, газдинство, рачун и црквено пјевање; у четвртом: наука вјере, српски језик, словенски језик, историја, земљопис, газдинство, рачун и црквено пјевање.
У ово вријеме било је школа са два, три и четири разреда. Минић пише да су школе до 1884. године радиле према закону од 20. јула 1878. године. На основу тог закона донијет је наставни план и програм, који се штампан и достављен свим учитељима.
Према том плану у основним школама су били заступљени предмети: наука хришћанска, српски језик, рачун, практична геометрија, реалије, земљопис, повјесница, природопис, јестаственица, краснопис, цртање и пјевање.
Према “Наставном плану за основне школе“ из 1884. године основне школе су дворазредне, које имају једног учитеља и које су обавезне, и четвороразредне,које имају два учитеља. Оне нијесу биле обавезне, али свако дијете које заврши са добрим успјехом два разреда могло је да настави учење до краја трећег или четвртог.
У првом разреду били су заступљени: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис, писање и црквено пјевање; у другом: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис и историја, познавање природе, краснопис, црквено пјевање и гимнастика; у трећем: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, земљопис и историја, познавање природе, краснопис и цртање, црквено пјевање и у четвртом разреду: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, геометрија, земљопис и историја, познавање природе, краснопис и цртање, гимнастика и црквено пјевање.
„Наставни план за основне школе“ из 1888. године прописује троразредне и четвороразредне школе, при чему четврти разред није обавезан. У првом разреду били су заступљени предмети: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис, познавање и његовање човјечјег тијела, цртање и гимнастика; у другом: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис и историја, познавање природе, познавање и његовање човјечијег тијела, краснопис и цртање, пјевање и гимнастика; у трећем: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, земљопис и историја, познавање природе, познавање и његовање човјечијег тијела, краснопис и цртање, пјевање и гимнастика; у четвртом: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, земљопис и историја, познавање природе, познавање и његовање човјечијег тијела, краснопис и цртање, пјевање и гимнастика.
Септембра 1895. године ступио је на снагу нови наставни план и програм. Школе су биле троразредне и четвороразредне. По овом плану били су заступљени следећи предмети: хришћанска наука, српски језик, словенски језик, рачун, геометрија, земљопис, српска историја, познавање и његовање човјечјег тијела, познавање природе, краснопис, цртање, пјевање црквено и свјетовно, гимнастика и војничко вјежбање, те ручни рад и кућарство(у женским ос-новним школама).
Септембра 1901. године ступио је на снагу нови наставни план. Школске 1908. прописан је нови наставни план. По њему основна школа је била четворогодишња. Били су заступљени следећи предмети: наука хришћанска, српска историја са земљописом, српски језик са словенскијем читањем, цртање и лијепо писање, гимнастика и дјечје игре, рачуница са геометријским облицима, познавање природе са пољопривредним поукамау мушкијем и поукама за домаћице у женскијем школама и ручни рад. Ручни рад је предвиђен у мушким и женским школама, али са различитим наставним садржајима.
Овај наставни план остао је на снази до капитулације, пошто у издању од 1914. године нема измјена, а Уредбом о школама у ослобођеним крајевима из 1913. године и њеном допуном 1914. године примијењен је и на школе у ослобођеним крајевима.
