Пише: Бобан Нововић (Спутњик)
Дванаест монахиња и двије искушенице на острву Бешка, наспрам насеља Мурићи на Скадарском језеру, буде се сваког јутра у пет часова, у шест је већ јутарње богослужење. На острву се смјењују дани и вјетрови, а само једно је константно – њихова молитва.
Дан у манастиру ипак није испуњен само молитвама и литургијама већ и свакодневним упорним радом, па сваком посјетиоцу упада у око да, између цркава, конака, помоћних објеката и два видиковца, постоје уређене пјешачке стазе од камена, засађени воћњаци, башта, гумна, четири пристана за чамце са језера …
Сунце се појави из правца Скадра два сата касније, кад је сунчан дан као што је био 30. децембра кад смо их посетили, а зађе негдје иза 15 часова за Румијом која се надвија над језером. Онда почиње свјежина да, у зимским данима, удара са воде и да се спушта са планине…
Овдје владају или сјевер, тада је сунчан дан по правилу, или кад удари југо, кога неки зову и Скадранац, углавном доноси облаке пуне кише и олују од које се не можете сакрити ако нијесте у кући. Када дува сјевер, причају монахиње, он је константан, док је југо превртљив и подигну се велики таласи па је немогуће доћи до обале оближњих Мурића, која је удаљена неколико стотина метара. Тада острво буде заиста – острво…
А најгоре је кад удари вјетар са три стране, када се сјеверу и југу придружи источњак, тривенто, кажу мјештани, па се појаве пијавице на језеру, повежу воду и небо….
Управница манастира, мати Фотина дошла је на острво Бешка као монахиња 2004. године, по благослову митрополита Амфилохија. Обије цркве, Црква свете Богородице, гдје је гроб Јелене Балшић и Црква Светог Ђорђа биле су прилично запуштене. Из зидова цркве Светог Ђорђа су расле смокве. У то вријеме су на острву мјештани остављали козе, па није било дрвећа.
Тада је почео мукотрпан посао обнове двије цркве и читавог комплекса, дограђено је и неколико мањих конака у којима се налазе келије монахиња и радионице за шивење, цртање иконописа, мања столарска радионица, радионица за израду бројаница, кухиња, сирница, оставе…
Свака од 14 монахиња има свој дневни распоред и задатке, па једна од њих ради у кухињи, друга у трпезарији, неке шију, друге раде на иконопису, праве бројанице, одржавају башту, воћњак, орезују и његују лозу, двије монахиње возе чунове, бродиће, који су једина веза с копном, одржавају пчелињак, кокошињац, чувају козе…
-Усадили смо 160 стабала разног воћа и растиња, осим што се радило на обнови и одржавању цркава. Сада имамо воћњак у коме има крушака, јабука, шљива, лимуна, поморанџи, лимета, иглица, кивија, вишње, трешње….На острву влада дивљи шипак или нар…, каже мати Фотина.
Засадили су и маслине набављене из Грчке, два чемпреса са Свете горе…
Она каже да сестре направе сваке јесени сок од двије до три тоне дивљег шипка, праве сјајан сок од јапанских јабука, њих купују, имају и малу сирницу, ту се прави козији сир на више начина, са маслинама, димљени, сушени…
Од смокава и другог воћа праве разноврсне слаткише и ђаконије, тако да ће вас понудити и локумом од дуња чији укус се лијепи за непца…Монахиње праве и разне врсте џемова, ликере од поморанџи, листа од смокве, дуње, купине, трешње, вишње…
-Планирамо да направимо и сушару за воће, пресу за сокове већ имамо, каже мати Фотина, а према једном од прилаза манастирској земљи направили су и сушару за рибе. Монахиње не пецају, али риболовци који пецају по ободу знају некада да им поклоне рибу.
Мати Фотина прича да су им од велике помоћи Зећани и Барани, који им притекну у помоћ када је ријеч о тежим пословима, а они су им главни гости шестог априла када је и слава манастира. Поготово код тешких послова, попут константне борбе против дивљег нара на прилазима са језера…
У трпезарији госте разним ђаконијама служи Гаврила, Рускиња, монахиња која на Бешки живи осам година. Дошла је на Бешку из Москве, а њени живе на Уралу. Каже да се редовно чује са својима, али да јој прија монашки живот на Скадарском језеру.
Сестринство манастира Бешка чине мати Фотина, монахиње Стефанија, Саватија, Симеона, Мардарија, Варвара, Февронија, Павла, Гаврила, Евангелија, Јелена, дошла из Кијева, Теодула и двије искушенице, Ана и Милица. Статус искушеница траје до три година, може мање , али и дуже, прије него ли се обуче монашка одора, објашњава мати Фотина.
Свака од монахиња је имала живот прије замонашења, тако је искушеница Милица била један од најбољих студената медицинског факултета, три године радила је као докторка, Евгенија је била професорица у школи…
-Ја сам се крстила са 21 годину, а са 26 сам постала искушеница, касније ме замонашио митрополит Амфилохије и некако је то за мене било природно. Увијек сам вјеровала да постоји још нешто осим овоземаљског живота. Покојни митрополит Амфилохије био је мој духовни вођа, на његов наговор сам из Војводине дошла у Црну Гору, прво у манастир Ждребаоник, гдје сам се замонашила, била и у манастиру Дуга, а од 2004. године овдје на Бешки. И опет бих да се родим била монахиња, одабрала бих овај пут и живот, каже мати Фотина.
На Бешку допиру само природни звукови, удар таласа, пој птица, фијук вјетра, звук мотора барки које пролазе…,ту се очистите од градске буке.
Монахиње кажу да је на Бешки наљепше у прољеће и на јесен. Али и током зиме има златних дана, као што је и овога 30. децембра 2021. године, у сусрет благим данима, са пуно сунца и довољно вјетра. А љети, кад жаропек завлада и угрије камен на острву толико да зрачи читаве ноћи, чека се да сунце зађе, опет иза Румије, али пар сати касније него зими…Једно је константно на Бешки, молитва четрнаест монахиња…
Рус Андреј Малевски је финансирао комплетну обнову цркве Светог Ђорђа и његов лик је осликан на зиду цркве, одмах поред лика митрополита Амфилохија.
-Он је финансирао комплетну обнову цркве, мислим да је донирао преко 200.000 евра да би црква изгледала како сада изгледа. Он има једног сина, а након обнове манастира, усвојио је још два дјечака. Његова супруга је обезбиједила донацију манастиру, како бисмо додали још неке садржаје и олакшали себи живот на острву, наводи мати Фотина.
Она додаје да су Руси, који бораве у Црној Гори, више пута донирали финансијску помоћ манастиру.
Двије плаже у Мурићима су вејероватно најљепше на Скадарском језеру. Иза плаже која је окренута ка острву Бешка већ деценијама долазе туристи из Њемачке, Чешке, Француске, Русије….и у кампу љетују. Један од њих је и Јаникс Сентијевић, који живи у Њемачкој, ради у „Мерцедесу“, сваког љета долази са својом супругом Ритом, Њемицом. Јаникс је пар пута долазио на Бешку у госте, а једног љета је манастиру донио двије иконе на поклон. Казао је да је његов отац од руских избјеглица куповао јефтино иконе које су доносили и као мали се питао одакле толико икона у њиховом стану у Њемачкој. Зато је двије иконе поклонио манастиру Бешка.
Православни манастир Бешка са црквама светог Ђорђа и Богородичном црквом налази се на средишњем дијелу острва. О настанку старије цркве св. Ђорђа нема сачуваних историјских извора. Њена изградња везује се за Ђурђа Другог Стратимировића – Балшића, чија је жена Јелена, кћерка кнеза Лазара Хребељановића, најчувенијег српског владара и жена Ђурђа Другог Стратимировића Балшића, подигла у непосредној близини своју гробну цркву, посвећену Светој Богородици 1440. године.
У свом тестаменту из 1442. године, Јелена Балшић помиње обимне оправке које је извела на цркви Светог Ђорђа, што значи да је храм у то вријеме већ био доста стар. Црква св. Ђорђа понавља основни изглед триконхоса, грађена је од притесаног камена, немарно сложеног у хоризонталне редове. Западна фасада је изведена од боље обрађених квадера и завршава се високим тродјелним звоником на преслицу, који се постепено сужава према врху. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривеном плочом, могуће ктитора храма, Балше Трећег.
Богородична црква саграђена је у доба када су горице на Скадарском језеру биле у саставу Зете Црнојевића. Податке о цркви сазнајемо из натписа на надвратнику, гдје пише: „Сазда се храм пресветије Богородице с трудом и откупом благочестивој госпоги Јеле, дштери светопочившаго кнеза Лазара и подружие господина Гјургја Страцимировића, в лето 6948 (1439)“.
Богородичина црква је једнобродне основе са полукружном апсидом, малих је димензија (дугачка 6,5, широка 4,5 м), а начињена од добро тесаног камена, сложеног у хоризонталне правилне редове. На надвратној гради је прецизно исклесан ктиторски натпис. Звоник је елегантних пропорција и постепено се сужава према врху. Уз јужни зид храма налази се ктиторски гроб Јелене Балшић. Истраживачким радовима је констатовано да је гроб раније отваран и да је дјелимично уништен.
Слично као на Старчеву, и на Бешки се водио интензиван духовни живот и преписивале су се књиге. Значајну улогу у стварању књижне културе Црне Горе прије појаве штампарства одиграли су краљица Јелена Балшић и њен духовник, старац – монах Никон Јерусалимац. До данас су сачуване двије књиге које је преписао Никон – Шестодневник из 1439-40. и Горички зборник, написан 1441- 1442. године.
Богородичину цркву је почетком вијека обновио краљ Никола за здравље супруге Милене и посветио је Полагању ризе Пресвете Богородице.
Скадарско језеро је последњих година постало прави хит за туристе, кревет се у црмничким селима туристима издаје скупље него на приморју. Људе из западне Европе привлачи мир и тишина језера, на коме има на десетине мјеста гдје можете да се осамите.
Мати Фотина каже да сада имају добре односе са мјештанима Мурића. Истиче како су добри сусједи, Алтема, покојни Јусуф, Ибро…., те како су и они знали да монахињама изађу у сусрет кад затреба. Иначе, 500 Мурићана живи и ради у Њујорку, а у селу подно Румије расту маслине, земља је плодна, двије мурићке плаже су најљепше на језеру.
Гост монахињама је био и јероманах Николај који живи на острву Морачник, тамо је манастир изграђен 1417. године. И он када улови довољно рибе донесе монахињама.
На острву Старчева главица, постоји манастир изграђен између 1376. и 1378. године, које није далеко од Бешке , живи јеремонах Григорије, који је иначе електроинжењер и често помаже када имају проблем са електроинсталацијама на Бешки. Он је направио крст за руског предсједника Путина и послао му га.
Јелка Хасл има 86 година и мајка је мати Фотине, која је рођена као Марина Хасл, а ових дана је дошла у госте својој кћери, мада каже да јој недостаје њена кућа у Сурдулици. Презиме Хасл је из Словеније, јер је дјед мати Фотине дошао из Словеније на Косово, прво, па у Сурдулицу и ту формирао своју породицу.
Мачак Миљан је на острву повлашћени љубимац коме је много тога дозвољено, чупав мачор очигледно некаквог персијског поријекла има и “харем” од неколико мачака.
Монахиње држе и кокошке, али кажу да имају проблема са још једним црним мачором, који се одметнуо у дивљину и сад им напада живину. Зато су му направиле клопку, постављена је испред кокошињца, да би га коначно ухватиле. Кад преступник буде ухваћен, кажу монахиње у шали, депортоваће га са острва.
Извор: Спутњик
