Пише: Горан Киковић, историчар из Берана -Црна Гора,аутор књиге ”Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату 1912-1918.”,Беране 2021.
О догађајима код Берана почетком 1916. године пише Миодраг Јоксимовић у књизи “Народна Војска Васојевића“ он истиче следеће: “Осми корпус је 5. јануара 1916. предузео енергичан напад: 59. дивизијом и 17. брдском бригадом 53. дивизије у правцу Берана, 19. брдском бригадом према Чакору и Плаву.
У напад је прешла 59. дивизија са линије Градина – Рожаје: десним крилом преко Бора и Понора, док се лијевим криломза себе везивала снаге Васојевићке бригаде код Турјака. Седамнаеста бригада 53. дивизије , наступајући преко Моравца и Бихора, стигла је на висове код села Ивање, села Стојановићи и сјевероисточно од села Врбе и тога дана са линије Савин Бор-Лозна наставила дејства. Девета брдска бригада водила је борбе у долини Пећке Бистрице, код Кућишта и Старог Ругова. Дакле, 17. брдска бригада 53. дивизије и 18. брдска бригада 59. дивизије наступале су на правцу Доњовасојевићке бригаде, 10. брдска бригада (59.дивизије) на положаје Васојевићке бригаде, 9. брдска бригада, пак, дејствовала је према фронту Чакорског одреда и Метохијских трупа. Али, сви њихови покушаји да продру у дубину васојевићке територије били су осујећени“.
Сљедећег дана, 6. јанура, трупе 8. корпуса су још енергичније нападале положаје Васојевићког одреда. При том је 17. бригада ангажована према коти 1400, главнина 18. брдске бригаде на правцу Туцање-Радманци, а 26. ловачки пук у правцу Лагатори –Трпези – сви према положајима Доњовасојевићке бригаде. Ипак, бригада је успјела да одбије све те силне нападе и одржи своје положаје. Десета брдска усмјерила је главнину снага и према објектима Калица, Трпези, Аговица, а њен 92. пук ка истуреном вису туријак ради сламања отпора Васојевићке бригаде. Послије огорчене борбе која је вођена током цијелог дана, 10. брдска бригада је ипак успјела да заузме Мали Влах и сјевероисточни и сјеверни вис Турјака. У исто вријеме је и 9. брдска бригада појачала притисак на Чакорски одред и Метохијске трупе. Због тог јаког притиска надмоћнијих аустроугарских трупа командант Васојевићког одреда војвода Лакић Војводић затражио је од Команде Санџачке војске помоћ. Одговорено му је да не може добити “ниједног човјека“.
Тога дана је и Група генерал-мајор Рајнела (205. и 209. ландшурмска бригада, укупно 4 пука) напала црногорску војску источно од Мојковца. Овај напад је предузет ради подршке снагама 8. корпуса. Из Рајнелове заповијести, издате јединицама 4. јануара, види се да је његов напад на Мојковац, између осталог, имао карактер демонстративно- психолошког притиска, срачунат на то да се на овом правцу вежу што јаче црногорске снаге. То није остало без утицаја на Штаб црногорске Санџачке војске, који је највећу пажњу посветио одбрани Мојковца мада се, узгред речено, овај правац, релативно узан и стијешњен кањонима Лепешнице и Таре и гребеном Бјеласице, могао усјешно бранити и мањим снагама. Групишући релативно јаке снаге у Мојковцу, командант Санџачке војске оставио је остале секторе одбране саме себи, а није формирао никакву оперативну резерву којом би у критичном моменту могао да интервенише тамо гдје се укаже потреба.
Јединице 1. санџачке дивизије су 6. и 7. јануара на мојковачком сектору водиле жестоку борбу и одбијале нападе Рајнелове групе. При том су показале изузетну храброст и издржљивост, али постигнути успјех није могао бити касније и оперативно експлоатисан. “Након дводнвног боја и црногорске и аустроугарске снаге, и поред максималног напора и великих жртава задржале (су) положаје које су држале до 6. јануара“.
Дејства црногорских и аустроугарских трупа настављена су и сљедећих дана на беранско- мојковачком правцу. То је била посљедња етапа завршне операције црногорске Санџачке војске на сјевероисточном фронту Црне Горе, која се због мјеста, времена, карактера и циља може назвати јединственим именом беранско-мојковачка операција, а не, како је то одомаћено, мојковачка битка.
О Боју код Берана који је настављен је 7. јануара још већом жестином Јоксимовић пише. “Астроугарска 10. брдска бригада, послије упорне борбе против Васојевићке бригаде, успјела је да заузме Турјак и Буковик “око којих су вођене најжешће борбе“. Љеворечки и Андријевачки батаљон Васојевићке бригаде морали су се повући на положаје Оштре Јеле, а Краљевске на врх Џаковице. Дјелови 10. брдске бригаде су тога дана стигли на линију Адровићи- Врбица, судествујући са 18. брдском бригадом која је успјела да заузме простор с. Туцање-с. Радманци-с. Петњица, а 17. брдска бригада Јагоче и Азање. У ствари, пада Туријака ни Доњовасјевићка бригада није могла одољети притиску 17. и 18. бригаде, већ се морала повући на лијеву обалу Љешнице. Тог дана су и Чакорски одред и Метохијске трупе трпјели велики притисак 9. брдске бригаде. На држање Метохијских трупа жалио се командант Чакорског одреда, јер “Велички батаљон сједи беспослен на Чакору, па молим да му се нареди да дође у борбу јер је фронт широк“. Међутим, до краја дана ситуација се код Чакорског одреда стабилизовала. Његовим противнападом и енергичним јуришем жандарма мајора Сава Лазаревића на десно крило 9. брдске бригаде непријатељ је био приморан на повлачење до Старог Ругова, а у тој борби је заробљено 10 војника и заплијењен један митраљез.
У току 8. јануара корпус је појачао офанзиву и успио да послије “врло оштрих борби“ савлада “жилав отпор Црногораца“ на већ напуклом фронту Васојевићког одреда и продре на линију с. Срђевац-с. Биоча-десна обала Љешнице-с. Врбица.
Његове јединице су се овога дана нашле на “висовима источне обале Лима у благом луком од Биоча преко васојевићке области до источно од Берана“. Стога је већ сљедећег дана 59. дивизија могла да се ангажује на простору око Берана, док је 17. брдска бригада 53. дивизије требало да очисти источну обалу Лима на простору Срђевац, Пода, вис источно од Биоча до Јерининог града (сјеверно од Берана). Због лијевог бока 59. дивизије у простор југозападно од Берана и Рожаја упућена је један батаљон аустроугарске 9. брдске бригаде ојачан Шиптарима да очисти пл. Цмиљевицу, док је капетан Хеслер са 400 Шиптара, који су се код села Кошутане прикључили батаљону 87. пјешадијског пука, кренуо према Пепићу. Шиптари су у саставу аустроугарских снага систематски и организовано дејствовали на фронту и у позадини на територији Васојевића.
Много бројније, боље науружане и знатно обученије аустроугарске снаге за дејства у посебним – зимским условима и на планинском земљишту, вршиле су све више притисак на фронт Васојевићког одреда тежећи да што прије заузму Беране. И поред жестоког отпора који су пружале јединице овог одреда, појава аустроугарских снага од Мургаша пут Цмиљевице, чиме је угрожен десни бок одреда, погоршала је његову ионако тешку ситуацију, што је приморалу Команду Санџачке војске да нареди његово повлачење. Васојевићки одред се у току ноћи 8/9. јануара повукао на лијеву обалу Лима, с тим што је оставио четири батаљона на десној обали ријеке за одржавање везе са Чакорским одредом. Команда Санџачке војске ни у овој ситуацији није пружила никакву помоћ Васојевићком одреду, иако је тих дана фронт у Мојковцу и Левер Тари био стабилизован.
Трупе 8. корпуса, према већ унапријед утврђеном плану, продужиле су 9. јануара снажан напад на Беране. Тако је 10. брдска бригада заузела село Заграђе и Горажде (на Полици) и продужила на линију к. 786-с. Дапсиће-висови источно од села Будимље, а 18. брдска бригада послије жестоке борбе између села Полице и Врбице успјела је тек у касним поподневим сатима да одбаци Доњовасојевићку бригаду и заузме њене положаје у поличким селима Бабино (к.821) и Јодоле. Непријатељске снаге, иако су заузеле ове положаје, ни 9. јануара нијесу могле освојити Беране, јер су храбри васојевићки војници упорно бранили најважније прилазе граду. Тога дана Штаб Васојевићког одреда прешао је из Берана у Трепчу, а затим на Лукин Вир.Чакорски одред упорно је бранио своје положаје и помогао Горњовасојевићкој бригади, која је противника енергично нападала у његов лијеви бок. То су исто учинили и жандарми мајора Лазаревића, који су бии ојачани Величким батаљоном и дјеловима Пећке бригаде.
Користећи јутарњу маглу дјелови 59. дивизије су зором 10. јануара форсирали Лим и ушли у Беране. Доњовасојевићка бригада је у 9 сати извршила противнападу којем је дошло до жестоких улучних борби, али непријатељу су у таласима пристизале у помоћ свјеже снаге са десне обале Лима. Осамнаеста брдска бригада је прикупила своје снаге и око подне прешла у напад и ту се развила “очајничка борба“ која је трајала до 16.30 часова. У тој борби на “живот и смрт“ група потпуковника кристијана, ојачана 26. пољским ловачким батаљоном и батеријом 60. пјешадијског пука, успјела је да потисне Дољовасојеваћку бригаду на висински ланац Ђурђеви ступови-с. Долац-к. 694. Аустроугарске снаге су успјеле да продру на лијеву обалу Лима и заузму Беране само због тога што је црногорској артиљерији понестало муниције.
Горан Киковић у књизи “Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“ каже – Морам на почетку овог излагања да вам кажем како ми још у ушима одзвањају ријечи некадашњег српског предсједника господина Томислава Николића, који је једногласном одлуком одборника Скупштине општине Беране 25. јуна 2015. године , проглашен за почасног грађанина Берана, када је у својој надахнутој бесједи, између осталог рекао и ово:
“Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља! Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило. Цитирам Василију, црногорску Милунку Савић: “Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“. И још смо од ње сазнали шта су Црногорци мислили о том боју: (цитирам) “Праведно је и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам ђедови оставише: образ и крш. Камен се овђе диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба. А земље мало, педаљ два, тек да се не каже да је нема. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу“. (крај цитата). Одбранили су свој образ, иако је крш једно време Вељег рата био у туђим рукама. Зато ће гусле увек имати стихова да опевају истинску гордост, част, чојство у песмама о својим јунацима. И ја сам као младић најрадије слушао Радована Бећировића и његову Битку на Мојковцу“.
Како данас звуче овакве епистоларне ријечи, да ли је завјет предака уважен код потомства и да ли оно довољно зна о значају чувања најсветијих историјских веза између Србијанаца и Црногораца – само су нека од питања која провејавају у јавном дискурсу међу многим актуелним протагонистима друштвене и политичке сцене.
Данас је важно овој генерацији прозборити о огромној жртви коју је црногорска војска поднијела не тражећи ништа заузврат. Ти јунаци су личним примјером посвједочили “да нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје“. Најочитији примјер је свакако чувена Мојковачка битка, која се одиграла на Бадњи дан и Божић прије 100 година, 1916. године. Примјер је огромне жртве и потврда свих идеала којима је српски народ у Црној Гори вјековима био надахњиван, кроз своју светосавску вјеру и кроз епску поезију. Тешко да ми данас, као генерација која је одрасла како се то мало иронично казује “на паштетама и еурокрему“, можемо да се загледамо у свијест тих људи, који су добровољно ишли на заклање зарад своје браће, иако су унапријед знали да им је и држава и војска на издисају. Мојковачка битка је била само епилог тромјесечних крвавих борби Црногорско-санџачке војске, под командом сердара Јанка Вукотића, што је на фронту од Вишеграда до Новог Пазара водила битке и бранила одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру.
Има многих мишљења међу данашњим врлим монтенегринским историчарима, који говоре о “узалудном жртвовању“ војске и народа, али у том времену код свих црногорских официра и војника, али и код самога краља Николе, та одлука о помоћи није се никада доводила у питање. У децембру 1915. године, пред Мојковачку битку престолонасљедник Александар, Никола Пашић и Радомир Путник траже помоћ од краља Николе да зауставе пробој аустроугарске војске и омогуће одступницу српској војсци, која је полако већ прелазила Албанију и Црну Гору и приближавала се Скадру. Значи, иако је српска војска већ полако прилазила Скадру, Црногорци су остали укопани на Мојковцу, а могли су и они да крену пут Скадра, како су многи и предлагали. Међутим, било је то вријеме кад је обећана ријеч једног Краља и команданата Војске имала највећу вриједност него икад више до данас.
По свједочењима бораца, Бадњи дан и Божић су те године били најхладнији откако се памти. Температура 250 испод нуле, а снијег око метар, на неким наносима и до два метра. Услови, у којима је дејствовала црногорска војска, ту око 6500 душа, били су катастрофални: хљеба пола килограма по војнику за неколико дана, о другој храни се није дало ни маштати, а ко по зарок муниције и оружја толико мало, да се морало штедјети за остатак битке.
Како су причали учесници, поред огромног срца и воље, битку је на сâм дан Божића пресудило то што је црногорска војска била снабдјевена руским пушкама популарним “московкама“, које су са бајонетом биле дуже од аустријских “маузерки“ за 30 центиметара. У недостатку муниције црногорски младићи су у страшном контранападу, упадали у ровове аустријске војске, пробијајући металну жицу, изложени артиљеријској паљби, борећи се прса у прса голим рукама и бајонетима, приморавши много јачу и опремљенију аустро-угарску војску да напусти заузете положаје и одустане од даљих борби. У јануару 1916. бадњаци су били крвави. Бранила се земља, огњиште, бранила се одступница браћи из Србије који су под притиском непријатеља повлачила преко Метохије, Васојевића, Албаније… Црногорци, Брђани, Херцеговци, Старосрбијанци су по ко зна који пут морали полагати испит на бранику отаџбине и поново доказати да овај народ спартанске нарави највише цијени слободу.
Тог Бадњег дана војска се налазила на Мојковцу, чекајући прилику да непријатељу зада одлучујући ударац, лијечили су ране. Чистили дотрајало оружје да још једном запуца смртоносни ударац. Прекаљени ратници још од Гласинца и Дрине, премрзли и гладни. Непријатељ није смио прећи Мојковац. Само преко њих мртвих. Снијег је био до појаса. Временски услови били су тешки. Снажно комбиноване њемачко-аустроугарске-бугарске армије већ су биле заузеле Србију. Тих дана, готово заробљена црногорско-санџачка војска, једина на Балкану, водила је борбу против незадрживе и силне армаде.
Као што би Његош рекао у неугасивим стиховима: “Сирак тужни без иђе икога једна сламка међу вихорове“ или Ибзен: “Човјек је најјачи кад је сâм“. Црногорска војска ни у тим тешким тренуцима није заборављала обичаје својих предака.
Чим је свануло, на најрадоснији празник чуло се: “Христос се роди! Ваистину се роди!“ Мирбожање, а одмах затим одлучни и љути бој.
На Божић се наставила крвава борба. Поступајући по заповијестима команданата у првим знацима раздана, против напад је отпочео Ускочки батаљом крећући се десном обалом Лепешнице ка Бојној њиви и Улошевини. Колашинска бригада је отпочела борбу у 7 часова ујутро. Непријатељ није успио да овлада Развршјем. Бригада је претходног и овог дана имала 93 погинула и 175 рањених. Дробњачки батаљон је извршио јуриш на Бојну њиву и до ноћи била је у његовим рукама. О овом боју делегат код врховне команде ђенерал Јанковић послао је депешу пов.бр. 2323 од 7. јануара Српској војсци – врховној Команди сљедећи извештај:“Код санџачке војске на северном делу фронта целог дана само алтиљеријска ватра, и на североисточном делу фронта на Мојковачком правцу, непријатељске трупе преузеле су напад код Лепенца. Борба је била огорчена, непријатељ се бранио упорно. Поједини положаји прелазили су више пута из руке у руку и напослетку сви су остали у црногорским рукама. Обострани губици осјетни су, нарочито непријатељски.“
Послије битке која је у мањим интезитетима трајала још неколико дана, аустро-угарска војска, која је прије битке бројала око 20 000 људи, одустала је од даље потјере за српском војском, која се успјешно повукла преко Скадра за Крф, а црногорска, и Држава и Војска, су капитулирале, јер је кроз неколико дана заузето Цетиње. О јунаштву тих људи је беспотребно говорити, али ћемо само навести ријечи учесника битке, аустроугарског пуковника Рихтера, да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова“, а генерал Херцендорф, према сопственом признању није очекивао да ће црногорска војска на Мојковцу пружити такав отпор и онемогућити његова дејства за одсијецање макар једног дијела српске војске у повлачењу према Албанији. Много касније он ће изрећи и ово: “Борили смо се против јунака из бајке…“.
Те крваве борбе вођене за сваку улицу и кућу у Беранама описала је на дирљив начин Василија – кћерка сердара Јанка Вукотића, која је у том рату пратила свога оца. “Близу Берана сусретосмо Мила Саичића, команданта Доњовасојевићке бригаде који нам рече да се у Беранама воде крваве уличне борбе, да је непријатељ усред циче зиме прегазио Лим и бесни кидише на сваку улицу и сваку кућу. Наши се, рече, држе јуначки, али је питање још колико могу да издрже. И на Јасиковцу су непријатељски митраљези. Чим нас примјетише, осуше паљбу на нас. Мој отац се смрачио. Никад га чинило ми се, нисма таквог видела.
Варош као да је захваћена пламеном. Као да све у њој гори и нестаје… Све трешти од експлозија и ратних поклича. То Доњовасојевићка бригада бије одлучујући бој – јуриша прса у прса, брани сваки кров, сваку капију, сваку улицу…
Испред нас куљала је некуда група избјеглица. Неко пешице, са завежљајем најнужнијих ствари, с торбом жита на рамену, неко, опет, на запрежним колима која се споро крећу кроз дубоки снијег. Пред најездом ћесарске војске народ је кренуо у бежанију, свестан да се швапски војници лако, без милости, обрачунавају са голоруким становништвом. Неки, вероватно, мисле да је најважније да избегну први талас, да ће олуја брзо да мине, јер ће стићи црногорски војници и разбити царску силу.
Неочекивано, мој отац позва Мила Саичића и брзо се сјурише доле, према вароши. С њим крену и перјаник Бећир Булатовић. Мени ништа не рекоше. Била сам грдно уплашена: шта ако ми отац погине? А паљба не престаје, разбуктава се. Ја са остатком пратње стојим на једној коси изнад вароши.
Не знам колико је вемена тако протекло. У неко доба вратише се здрави и читави. Уђосмо, потом у нечију кућу, мислим да је била повећа, на спрат Ту је мој отац издао посљедња наређења, па е испео на балкон и посматрао варошицу. Његов бол је био видљив: посматрао је Беране, ту варошицу коју је много волео и коју је он са својим трупама ослободио у првом налету против Турака 1912. године. Гледао је Беране у диму и пламену који се претећи ширио….
Варошица Беране се јуначки одупирала: улице су биле закрчене лешевима аустроугарских војника, али и наших који су јуначки пали бранећи сваки педаљ своје земље.
Око три сата послије подне 10. брдска бригада напала је Васојевићку бригаду са три колоне: једна, правцем Будимља-Мршина бара-Буковац, али је овај напад одбијен, правце Дапсиће – Петњик, али јој је тај продор спријечиоАндријевачки батаљон, и , трећа, од Тмушића у правцу Крчева коју је Краљски батаљон напао од Џаковице преко Крчева и потиснуо је нешто уназад. Борбе на сектору Васојевићке бригаде трајале су 10. јануара до ноћи и она је усјела да издржи своје положаје на буковцу и Крчеву. Такође су успјеле и Чакорске трупе да у клисурама планине Мокре спријече продор ка Андријевици и Плаву дјеловима 9. брдске бригаде на чијој страни су учествовале и “албанске легије“.
Иако су трупе 8. корпуса, много јаче у живој сили и техници, у снажном нападу успјеле да сломе отпор јединица Васојевићког одреда и да 10. јануара заузму Беране, ипак су снагом васојевићког оружја заустављене и биле приковане за објекте на линији с. Долац-с. Лужац-доњи ток ријеке Бистрице-с. Буче-с. Виницка на лијевој страни Лима и висова Калудре-с. Ровца-с. Масларе (Шекулар) на десној страни ове ријеке и спријечене да 13. јануара избију у рејон Маташева, како је било предвиђено оперативним планом аустроугарске 3. армије Аустроугарско командовање је признало да, због тог снажног отпора, њихове јединице нијесу могле продужити даље напредовање, па је тако Макензенова заповијест од 5. децембра била је само дјелимично извршена. Под околностима у којима се нашао Васојевићки одред, и остале васојевићке трупе нијесу могле учинити више него што су учиниле.
Напад на фронту Васојевићког одреда непријатељ је продужио и 11. јануара, али је тај напад био мањег интезитета. Тога дана је аустроугарска 18. брдска бригада запосјела десну обалу Лима између коте 676 и Берана, а поред тога и висове изнад манастира Ђурђевих ступова-с. Долац с лијеве обале. Један батаљон 60. пјешадијског пука ове бригаде на јуриш је заузео вис Градину (к.1012) јужно од села Буча, али је тај напад одбијен. Такође је и 10. брдска бригада на јуриш заузела висове изнад Петњика и Доње Ржанице и увече се попела на висове сјеверно од села Калудре и села Роваца. Тога дана љеворечки батаљон је код села Трепча прешао са десне на лијеву обалу Лима, а идућег дана и остала два батаљона Васојевићке бригаде. И на фронту Чакорског одреда одбијен је напад 9. брдске бригаде и Шиптара који су у борби били врло активни.
Батаљон 60. пјешадијског пука је с великом упорношћу нападао на вис Градину у селу Бучу који је и 14. јануара на јуруш заузео тежећи по сваку цијену да га задржи, јер су се на њему “скупљала непријатељска одјељења“. Тога дана је и Доњовасојевићка бригада извршила у долини ријеке Бострице (Буче) неколико напада на сбаге 18. брдске бригаде, али без већег успјеха.
На фронту Васојевићког и Чакорског одреда 15. јануара прошао је без већих борбених активности, сем што је 10. брдска бригада 59. дивизије смијенила 17. брдску бригаду 53. дивизије на улазу у тивранскитијеснац, сјеверно од Берана, а тамо је упућена и груа Шиптара под командом потпоручника Навратила. Седамнаеста брдска бригада је одмаршовала за Сјеницу.
Команда 59. дивизије упутила је 16. јануара два одреда у извиђање долином Лима. Одред потпуковника Кристијана, крећући се лијевом обалом Лима, сусрео се на Виницкојријеци са црногорским предстражама. Одбацивши их стигао је у рејон сјевероисточно од села Студенци, а одред мајора Цикеља наступајући десном обалом Лима стигао је у Масларе (Шекулар). Тако су утврдили да се главни црногорски положаји налазе на висовима јужно од села Виницке на линији караула Виницка-Навотина. Тога дана је Васојевићка бригада са Трепачке превије одбија покушај продора аустроугарских снага према Андријевици.
Сердар Јанко Вукотић и његова војска су добили највећу похвалу од самог краља Александара Првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта. Одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима том приликом је рекао: “Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци“.
О борбама око Берана у тим одсутним моментима историјски извори говоре. да је на правцу Рожаје-Беране и Суви Дô-Беране непријатељ енергично нападао цио дан и бројно надмоћан успио да заузме положај Турјака. Црногорске трупе повукле су се на положај на лијевој обали ријеке Лешнице. На правцу Пећ-Ругово непријатељ је енергично нападао на положаје код Кућишта, али су сви његови напади одбијени.
9. јануара непријатељ је нападао васојевички одред код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић о овом нападу: “27. (стари календар) отпутовао сам за Беране, где је већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успио да Васојевићки одред смјеста потисне, а фронт овог одреда простирао се од ријеке Лима на Ђурђевим ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта. Храбри Васојевички одред овог дана, као и претходних (25. и 26. по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених“… Узимајући у обзир ангажованост снага, простор, циљ, као и друге појмове бој на Мојковцу и борбе код Берана и у кањону Таре у јануару 1916. године чине завршни дио Мојковачке операције у којој је црногорски војник био спреман да ратује до коначне побједе. Борбена дејства 1915/1916. могу се назвати једним именом Мојковачка битка.
А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:
“Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!“
Седамнаестог јануара трупе 8. корпуса примиле су од Команде 3. армије саопштење о примирју са Црном Гором. Тога дана су обустављене операције и на територији Васојевића, слати су парламентари са једне и друге стране да преговарају о условима којеје поставила аустроугарска Врховна команда. Штаб Васојевићког одреда је у Трешњеву, око девет сати увече, добио наредбу број 69 Врховне команде о повлачењу црногорске војске. Према тој наредби, 19. јануара је почело повлачење васојевићких трупа према Подгорици. У заштитници су остављени Шекуларско-требачки батаљон, двије чете регрута и једна чета из Краљског батаљона са одређеним бројем артиљеријских оруђа и митраљеза, под командом командира Милоње Зоњића. У току покрета Штаб Васојевићког одреда примио је на путу између Лијеве Ријеке и Подгорице наредбу Врховне команде број 128 од 21. јануара 1916.према којој је црногорска војска престала да постоји.
Овим је васојевићка, као и сва остала црногорска војска, завршила своју ратну улогу у Првом свјетском рату. Тако су ови храбри ратници, не својом кривицом, трагично завршили своје ратовање положивши свијетло оружје непријатељу. Одмах послије тога огромна вежина ових ратника васојевићких бригада наћи ће се у логорима Аустроугарске и Албаније. Неки васојевићки војници и официри самоиницијативно су се повукли за српском војском и са њом касније учествовали у пробоју Солунског фронта.
Они војници васојевићких бригада који су се у балканским ратовима (1912-1913) и овом рату (1914-1916) истакли великом храброшћу и јунаштвом одликовани су Златном и Сребрном медаљом Обилића за храброст.
За постигнуте ратне успјехе у жестоким борбама код Мојковца и Берана посебно су истакнуте и похваљене следеће бригаде: “Колашинска, Горњовасојевићка и Доњовасојевићка“ а у најзначајније борбе црногорске војске у Првом свјетском рату спадају бој код Мојковца и борбе код Берана, Пренћана и Левер-Таре. Све до 18. јануара 1916. црногорско-санџачка војска држала је одбрамбени фронт: на лијевој обали Лима, између Берана и Андријевице, код Мојковца и на лијевој обали Таре, када је почела повлачење према Подгорици, по наређењу црногорске Врховне команде 22. јануара 1916. Влада Црне Горе потписала је капитулацију, а краљ Никола је напустио земљу. Црногорска влада капитулирала је десет дана послије Мојковачке битке, тачније 22. јануара.
Храбри ратници са тугом у срцу и сузама у очима, посматрали су како непријатељ без борбе улази у села и градове.Иако су морали предати оружје и признати капитулацију, иапак знатан број ратника није положио оружје већ се одметнуо у комите задајући “шваби“ снажне ударце током Аустро-угарске окупације.Пламен Мојковачке битке траје и трајаће све док постоје Србија и Црна Гора. Слава јунацима Мојковачке битке!
