ЦК КПЈ  је на савјетовању у Дренови (децембра 1941.) и у Иванчићима (почетком јануара 1942.) само потврдио да ће прећи на другу фазу револуционарне борбе, при чему ће им у наредном периоду четници бити главни непријатељи, а да ће борбу против окупатора водити само у самоодбрани, у супротном избјегаваће је. То потврђује и Тито у писму ГШ Црне Горе: “Док не ликвидирате четнике борбу са Италијанима избегавати, а примати је само онда кад је не можете избећи, или када сте сигурни да ћете доћи до плена у оружју и материјалу”. Комунисти су до фанатизма задојили у мржњи своје чланове и симпатизере према четницима, што свједочи и Петар Драпшин, који извјештава Титу: “Борба против пете колоне је веома популарна. Кад се ухвати неки петоколонаш или четник, онда поједини партизани долазе у Штаб и моле да они убију непријатеља. Нико више не поставља питање зашто се ми Срби бијемо између себе“. Међутим, било је и оних бораца, Срба, у партизанским редовима који су се бунили зашто њихове јединице не убијају усташе и домобране, па је то Драпшин оправдавао тиме да Тито није прецизирао “што да радимо са усташама”. Поједини комунистичко-партизански руководиоци су објашњавали да треба уништити четнике, које сматрају главним конкурентом, јер њих подржавају западни савезници, а да се против усташа не треба борити, јер ће они ионако бити поражени када Савезници задају коначан ударац силама Осовине, зато што су њемачки сателити.

Комунистичко-партизанска команда имала је разрађен план уништења “петоколонаша”, па је и штаб Никшићког партизанског одреда са сједиштем у Горњем Пољу, на челу са командантом Савом Ковачевићем, правио те спискове: “Тај штаб је руководио највећим бројем чишћења од ‘народних’ непријатеља. Уз штаб се налазила чувена јама ‘Котор’*, гдје су бацане жртве чишћења. Такозвана никшићка чета, поред обезбеђења штаба, служила је за убијање несрећника које је штаб осудио”. По том списку мајор Илија Дамјановић је био први планиран за ликвидацију, о чему Косовић свједочи: “Након Дакићевог излагања, које сам брижљиво записивао и до данас га сачувао, позвао је присутне да се изјаснимо о његовом предлогу. Знао сам да већина присутних мисли да је предлог наопак и апсурдан. Ипак су редом

…………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

*Јефто Павић свједочи како је та јама добила назив “Котор”, наводећи да је у њу “ујамљен” Блажо- Бањо Крулановић (из с. Кута, Жупа Никшићка), којега су комунисти након хапшења 27. октобра 1941., одвели у њеноме правцу, а на питање куда га воде одговорили су му– “Да је он њима веома потребан па га  воде у Котор. И та јама, у Горњем Пољу, у коју су га бацили, од тада се не зове својим именом него Котор-јама”.16) Међу првима кога су комунисти у ту јаму, дубине преко тридесет метара, убили и бацили био је 25-годишњи Миливоје Турчиновић, који је био службеник Министарства спољних послова Краљевине Југославије. Првих дана новембра у њу су комунисти убацили Јова Лазаревића из Котора, па неки тврде да је та јама зато названа Котор-јама. У ту јаму су комунисти “ујамили” 22. новембра Чедомира Милића (једног од организатора устанка против усташа у Херцеговини маја-јуна 1941. године). Јануара  1941. године комунисти су убили и у ту јаму бацили пароха Вучедолског јереја Васа Поповића, кап. Милету Божовића, кап. Риста Бјелетића, предсједника Бањско-вучедолске општине кап. Риста Бјелицу,  официра Јоша Бојанића, а почетком фебруара 1942. године ту су ликвидирани и мајор Милисав- Миња Вишњић, његов син Момчило од непуних 20 година и многобројне друге жртве. Репортери дневног листа “ДАН” су направили репортажу о овоме стратишту, објављујући фотографије и описујући ужасавајуће сцене мноштва људских костију, размрсканих лобања, остацима гардероба, ципела, сатова и сл.17)    

————————————————————————————————-

изражавали своју сагласност с овим предлогом и хвалили малтене генијално излагање Дакића. Неки су изразили жељу да учествују у ликвидацији…Био сам шокиран полтронством и лицемјерјем присутних комуниста – интелектуалаца, који су били старији од мене. Имао сам неки чудан осјећај гађења – помислио сам- ‘Гдје сам то залутао’. Био сам негдје у средњем реду. Ријешио сам да кажем што мислим иако сам знао да је то врло опасно”. У излагању Косовић је афирмативно говорио о мај. Дамјановићу, уз бучно негодовање Дакића и већине присутних: “Рекао сам да би убиство Дамјановића било неправично и да би била велика политичка грешка, коју можемо скупо платити. Моје излагање било је велико изненађење. Покушали су да ме прекину, али нијесу успјели. Старији комунисти су изјављивали, помало бранећи ме, да нијесам свјестан што сам рекао”. Потом је правник Блажо Дамјановић изјавио да је и он против ликвидације свога рођака мајора Дамјановића, на што су присутни жестоко реаговали, па је наређено да ту ликвидацију изврше баш њих двојица “непослушних”: “Одмах сам реаговао да такво наређење апсолутно не могу извршити, јер не могу убијати људе чак и кад их сматрам кривцима, а у овом случају знам да се ради о невином човјеку. То је толико разбјеснило Дакића да је почео вријеђати и да отворено пријети- ‘Треба да знаш шта значи да се не изврши наређење партијског форума – значи бити против Партије, а то значи бити непријатељ, а шта следује непријатељу, то се зна’. Реаговао је секретар и још неколико њих, говорећи да нијесам свјесан што говорим и позивајући ме да се коригујем. Био сам категоричан у свом ставу. Блажо Дамјановић је, такође, послије мене изјавио да не може да учествује у ликвидацији, јер му је Илија близак рођак. И на њега се сручила бујица напада”. Косовића је спасило то што га је један број присутних заштитио тако што су саопштили да је он још увијек млад и има времена да се “поправи”, као и то што му је Радоје Дакић “прогледао кроз прсте”, па је кажњен поништавањем кандидатског стажа за члана КПЈ.19)

Али, у КП за извршавање наведених монструозних задатака било је увијек кандидата, па тако и у конкретном случају ликвидације мајора Илије Дамјановића: “Исте ноћи, тројица одређених, дошли су у кућу Илије Дамјановића, гдје су вечерали. Када је Илија, на њихову молбу, пошао да им покаже, наводно, пут, они су га убили и утекли. Убиство Илије Дамјановића изазвало је огорчење у читавом Броћанцу, јер је уживао велики углед и поштовање. Сељаци који су се окупили изјавили су да га неће сахранити док га не освете, мислећи на чланове штаба са Трубјеле, за које су знали да су главни кривци”. Комунисти се на томе нијесу зауставили, већ су још више интензивирали метод пљачке и убистава најугледнијих људи тих крајева, што је изазвало отпор народа тој страховлади: “Трећи дан након убиства читав партизански батаљон је окупирао Броћанац. Двадесет сељака је утекло у шуму. Бруталним притиском угушена је побуна у самом почетку, али је то било само привремено. Ускоро је дошло до нове побуне у селу, па су дошле поново партизанске јединице које су извршиле пљачку и неколика јавна стријељања најугледнијих људи из Броћанца”. На овај начин комунисти су изазвали крвопролиће међу становницима овога краја, што је имало трагичне посљедице: “Ово су били почеци грађанског рата у овом крају у коме је погинуло преко педесет бораца, углавном усмрћених од партизана. Многе породице су угашене, а још више их је унесрећено трагичним губитком”. Аутор наводи и случај незапамћен у овоме крају да је угледног човјека Машана Домазетовића у томе времену сатанског комунистичког оргијања убио кум којега је крстио, па је случај још додатно погоршао ситуацију на овоме подручју.20)

Тако је у четвртом саопштењу ГШ Народно-ослободилачких партизанских одреда за Црну Гору и Боку од 7. децембра 1941. године наведено 87 ликвидираних “петоколонаша”, “шпијуна”, “разбијача народног јединства” и др. етикетација из агитпроп комунистичког арсенала, које су користили да би оправдали своје злочине и убиједили и приморали народ да их слиједи. У овом саопштењу, као и у претходна три, али и другима, пописан је само дио ликвидираних.21) У саопштењу истог органа (НОПО за Црну Гору и Боку) двије недјеље касније од претходног (21. децембра), настављају објављивање спискова “народних непријатеља” и то од броја 88, па до 117 ликвидираних појединаца од комуниста, за које су изнијели податке. Број убијених ће се драстично увећавати са преласком на тзв. другу етапу револуције, нарочито од почетка 1942. године. Од ликвидираних од стране комуниста највише је било државних чиновника, официра, учитеља, правника, љекара, судија, свештеника, угледних домаћина, занатлија, трговаца и свих оних за које су сматрали да могу бити противници успостављања „диктатуре пролетаријата“, па су до тога циља намјеравали да стигну масовним ликвидацијама, терором и заплашивањима, како би спремно дочекали Совјете. У остварењу тога циља сва су средства била дозвољена и није постојало неких критерија: “Ликвидације појединаца вршене су не само по основу издаје или саботирања народноослободилачке борбе, већ и по основу простог сумњичења да је неко класни непријатељ, непријатељ пролетерске револуције. При томе, умјесто политичког разобличења стварних непријатеља, указивања на њихову конкретну непријатељску дјелатност и извођења пред јавни суд маса, они су ликвидирани понекад и без претходне одлуке партијске организације и на начин сличан убиству: из засједе, кроз прозор у кући, позивом у штаб…”. Др Обрен Благојевић, који се у рату борио на комунистичко-партизанској страни, даље истиче да је било ликвидација не само оних “народних непријатеља”, којима није доказана кривица, чак ни по комунистичким мјерилима, већ су стријељани и неки чланови КПЈ, такође без стварне кривице, а такав еклатантан примјер је убиство Тадића и др. у Пиви, као и она у другим мјестима. 

Из књиге Миљана Станишића “Братоубилачки рат у Црној Гори”