Пише: Зоран Шапоњић
Вели јуче са насловне стране једног београдског дневног листа босанско-херцеговачка редитељка Јасмила Жбанић како је „ипак срамота“ да Србија још није видела њен филм „Qуо вадис Аида“, као и да би тај филм у БиХ, Хрватској, и, наравно, у Србији, требало приказивати у средњим школама „како би се разбио мит о српском јунаштву и цијелој тој лажној патријархалној митологији“! Гђа Јасмила у поменутом интевјуу чак се и сажалила на нас, несрећне Србе, јер, вјерује она, не може друштво у коме је „позитивна вриједност бити злочинац, убица, криминалац, створити срећне грађане“.
Има у том интервјуу још подоста подука, поука, за нас несрећне Србе који, ето, живимо, а наша деца стасавају у друштву у коме је „позитивна вриједност бити злочинац, убица и криминалац“. Има ту и планова за будућност гђе Жбанић, има и недоречености, непознаница, као, на пример, да ли би деци у средњим школама у Србији и региону, сем филма о Аиди, требало приказивати и најављени филм г. Емира Хаџихафизбеговића о Насеру Орићу којим би, коначно, како је једном рекао г. Хаџихафизбеговић,требало да буде спрана љага са имена тог часног, у Хагу неосуђеног јунака.
Има у интервјуу и непостављених питања. Рецимо, како то ни после 30 година у мултикултуралној, мултиетничкој и све мулти Босни и Херцеговини још није снимљен филм о Насеровим походима на Залазје, на Кравицу, на Сасе, на Бљевче, на Скелане, итд, него г. Хаџихафизбеговић тек сад, 30 година касније најављује такав филм. И, још једно непостављено питање, како се, рецимо, догодило да се гђа Жбанић није до сада ухватила у коштац са том темом, походом г. Насера на Залазје, Кравицу, итд. или да питање формулишемо другачије – са темом страдања Срба у Подрињу? Изазовно је, има доста документарног материјала, многи сведоци су живи имали би шта да испричају. А тема људског страдања је универзална, зар не гђо Жбанић? Људска патња једнако боли и Бошњака и Србина, или, можда није тако?
Ево, гђо Жбанић, имам предлог како би филм о Залазју, могао да почне. Глуво доба ноћи, помрчина, раскрсница на Залазју, иза се виде обриси светала Сребренице и у контрасветлу крстови старог српског гробља, а на раскрсници игра крваво коло Срба без глава.
Немам ја гђо Жбанић толику уметничку имагнацију да сам осмислим овакву сцену. Ма јок. Ово што вам описијум причали ми пре неку годину људи на Залазју. Још неку годину раније, неки младић из Саса у глуво доба ноћи прелазио из Сребренице преко Залазја у Сасе, кад је стигао кући само легао у кревет и разболио се… Завршио несрећник у болници, месецима лежао и ћутао, копнио, много касније испричао да је у глуво доба, те ноћи, на раскрсници на Залазју видео како игра крваво коло Срба без глава…
Крај раскрснице још, иначе, стоје српске куће спаљене на Петровдан 1992. године у походу Насера Орића на ово село, ту је и кућа у којој је тог дана живо запаљено девет српских бораца, оних које је младић из Саса видео да без глава играју крваво коло, па сценографија не би много коштала.
Има ту још матерјала гђо Жбанић. Причали ми сведоци на Залазју. Како ја слагао, тако ми Бог помогао.
Могла би да се сними и сцена како Насер, на белом коњу на путу испод гробља, са зеленом заставом у рукама и реденицама укрштеним преко прса виче – „хватај живе, ни мачку не остављај“…
Па сцена у којој сакривени Срби слушају крике, јауке, вриску деветорице рањених другова које су Орићеви похватали. Набацили су гуме на њих и запалили. Неки од њих живи су горели.
Сећају се на Залазју и имена Гојка Петровића, Драгана Ракића, Луке Јеремића, браће Марка и Радована Јеремића…
Па Мила Ракића кога су после нашли закланог, па Свете Драгичевића, па деветоро мештана које су везали и ставили у камионе, одвезли у Сребреницу – судије Слободана Илића, Драгомира Вујадиновића, Петка и Бранка Симића, Миладина Тубића, Ивана Цвјетиновића, Момчича Ракића, Милисава Илића Марка Јеремића …
Како би, гђо Жбанић потресна, страшна била сцена о страдању судије Слободана Илића, коме је, слушао сам и ту причу у Залазју, Насер или неко Насеров живом вадио очи, а судија није ни писнуо док му је крвник са ножем у рукама клечао на прсима.
Могла би у том филму бити и сцена о једној старици коју сам виђао горе на гробљу у Залазју. Седи на гробу убијеног сина и плаче… Ћути. Последњег пута кад сам био на Залазју није је било. Умрла мученица.
Има тога још гђо Жбанић. На сумњам да би ваша уметничка имагинација од тога направила добар филм. Ево рецимо, могло би у тај филм да се убаци и пар сцена из, како то ви филмаџије кажете, бекграунда, ту, близу Залазја и Братунца је Стари Брод, можете замислити како би изгледала сцена у којој се девојке, Српкиње, хватају за руке и скачу са литица у ледену Дрину да не падну у шаке усташама из Ханџар и других дивизија… Јер, гђо Жбанић, људско страдање је универзална тема, зар не?
Једино, не знам, како би тај филм био прихваћен у филмским академијама у Европи и Америци, да ли би у једном таквом филму био препознат, награђен ваш филмски таленат као, рецимо, у филмовима у којима су Срби кољачи, паликуће, разбојници, кримналци…
Не знам такође да ли би у једном таквом филму играли и глумци из Сарајева, да ли би кренули стопама колега из Београда који су играли у Аиди.
И, на крају, да се разумемо. Гледао сам ваш филм о Аиди, гђо Жбанић. Да не буде да причам напамет. Зато сам и сигуран да бисте препознали универзалност страдања Срба на Залазју, на Старом Броду. Њихове патње. Био сам и безброј пута у Поточарима. Знате, гђо Јасмила, за мене је свака мајчина суза иста, не правим разлику. Једнако ме боле. Једино, не знам, како се на то гледа код вас у Сарајеву. Да ли је и код вас свака суза иста, или једне мање, друге више боле? Једне су за филм, друге нису.
И зато, гђо Жбанић, кад вас већ нису питали, питам вас сад – кад ћете снимити филм о Залазју? О судији Слободану Илићу?
