Пише: Иван Милошевић
Када дође дан да се стави тачка на 365 дана и када се календарски точак врати на почетак, покрене се талас жељотека. Све што смо жељели лани у ово доба, пожелимо и данас, иако знамо да од тога ништа бити неће. Ипак, новогодишња илузија има своју мистичну снагу и обнову и иако се стално покаже залудном, са годинама јача или барем остане иста!
А лани у ово доба, Срби у Црној Гори, након 30 година били су у прилици да од наступајуће године очекују бољитак, како политички, тако и економски, а понајвише духовни. Изабрана је нова впада, ДПС је смијењен са власти, на чело владе дошао је човјек кога је подржала црква и од кога се очекивало да са овдашњих Срба скине проклетство сталног реметилачког фактора и аверзије мањинских народа према тобожњим вељесрпским злочинима! Очекивало се да престане дипломатска негативна офанзива према Србији и Русији и замах правде и казне за ДПС лоповлук и тродеценијску отимачину свега и свачега. Очекивало се да коначно буде јасно свима да Срби нијесу дођоши у Црну Гору, да овдје живе од када Црна Гора памти за себе и да су црногорску државу заправо формирали и кроз вјекове бранили и гинули за њу! Очекивала се ренесанса Српства, наравно не она вулгарна и комунистичког типа, него културна обнова црногорске (не)свијести да су Срби њен неодвојиви дио и да су заправо гране истога стабла. Очекивало се да се коначно и Српство у Црној Гори као самостална идеологија уважи као што се уважава албанство, хрватство и несрећно бошњаштво!
И након 365 дана шта се десило? Срби су добили један велики мућак, једну мјешавину свега, свачега и ничега и опет су тамо гдје су и раније били! Истина, укинут је закон преко којега је ДПС желио да присвоји цркве, али остало о чему су Срби сањали деценијама, није ни започето. Срби су добили на тацни политичку чорбу без мириса и укуса, пециво без тијеста и квасца, трпезаријски сто без своје столице и осјећају се таман као онај поменути мућак. Сви од њих бјеже, затварају носеве и очи, склапају уши и моле бога да не копају тикве са Србима, како им се не би обиле о главу! Опет су Срби остављени на ледини, у пустињи без оазе, па се сналазе како знају и умију. А довели су на власт човјека који је требало да то промијени и Србе уведе у званичне токове Црне Горе, као једну од њених главних националних струја и њен нераскидиви дио. Али, Срби су добили мућак!
А да тај мућак буде још мучнији јуче се побринуо владика Иринеј Буловић. Након пола године црквене ћутње јавно и јасно је проговорио о Здравку. Треба ли понављати шта је рекао владика Иринеј и да ли је рекао нешто што Серби у Црној Гори нијесу знали? (Нешто контам да ли је баш он требало да каже што је рекао и да ли је то требало да каже неко из Цетињске митрополије?) Знали смо све, али смо се у Бога надали да то није тачно, да Здравко, уколико се свега одрекао, није се барем одрекао цркве! Међутим, по ријечима владике Иринеја, није се само Здравко одрекао цркве, него се и црква одрекла Здравка и нема намјеру да са њиме потпише уговор који им је црногорски премијер послао! Каже владика Иринеј да их је Здравко преварио, да је обећао да ће тада и тада доћи у патријаршију да потпише уговор са црквом. И Здравко је дошао, али није потписао! Мућак!
И чему да се сад надамо овој календарској години? По искуству боље нам бити, гарант, неће, а да ли ће бити горе то ћемо тек да видимо. Уколико се меморандум и све оно што он носи дочепају власти ни у њему мјеста неће бити за Србе. Барем то тако сада изгледа. Дакле, опет нам се смијеши још један мућак!
Стога нећу да честитам Србима нову календарску годину. Ипак, хоћу сваком Србину и осталима у Црној Гори да пожелим да су здрави и да се не плаше и живе у страху, као што у колумни пише Мирјана Бобић – Мојсиловић. Живјети се мора, а какав је то живот у страху и је ли то живот? Не бојте се и биће боље, барем нама самима и нашим најближим. Овима што ведре и облаче Црном Гором нека је Бог у помоћ, јер су код Срба изгубили све кредите. А имали су их прије годину подоста!
