Пипе: Миша ЂУРКОВИЋ

ЗБОГ великих конфузија са југословенством, Срби се још увек нису конституисали као заокружена нација.

Регионалне различитости и даље имају превише важности, тако да су људи махом заглављени у своје локалне и регионалне проблеме не водећи довољно рачуна о суштинским проблемима српског народа у другим подручјима.

Основна идеја мог прилога је у тврдњи да постоје три услова да би ова важна иницијатива за враћање уставних надлежности Српској могла да прерасте у остварив план: 1) адекватна међународна подршка 2) подршка из српских земаља 3) унутрашњи консензус у Српској какав је постојао 2012. године нпр, када су СНСД и СДС били у коалицији у органима БиХ.

Што се тиче тачке 1, очигледно је да опадање важности европских интеграција, које су дуго коришћене за условљавање, као и кретање ка мултиполарности, очитовано у руско-кинеском спречавању Енглеза да прогурају резолуцију о Сребреници у Савету безбедности, као и све већа сарадња са Вишеградском четворком, говоре о кретању у том правцу.

Данас бих се, међутим, усредсредио на тачку 2.

Треба се најпре подсетити чињенице да је стварање Републике Српске највећи политички успех комплетног српског народа у другој половини двадесетог века. Највећи терет су наравно поднели Срби из Српске – погинуло је скоро 25000 људи, али Србија па и Црна Гора су такође поднеле велике жртве и доста помагале борбу.

Погледајмо шта се сада међутим дешава у овим земљама у вези са поменутом иницијативом.

Црна Гора је о свом јаду забављена. О усмерењу нове владе довољно говори то што су дозволили да турски Дијанет постане задужен за стање муслиманске заједнице у тој земљи, а недавно је направљен споразум по коме ће Турска у више од двадесет конзулата обављати послове у име Црне Горе. Дакле Турска, а не Србија или БиХ.

Представници српског народа су тек делимично део власти, али одвојени од свих кључних позиција у службама, полицији, тужилаштву или од министарстава. Уз то, односи њих и цркве су неадекватни.

Све у свему, окупирани својим мукама, не прате стање у Српској и одатле не стиже било каква подршка.

Што се Србије тиче, у очи најпре упада различит однос врха Србије према самозванцу Кристијану Шмиту, кога Српска и Русија не признају као некаквог високог представника, док институције Србије, на челу са председником, овога примају у пуном капацитету и називају га Високим представником.

Генерално гледано, у државним медијима доста је мање вести о Српској у последње време. Нема довољно ни информација о овој инцијативи нити анализа, коментара и сл. То се може наћи само на маргиналним порталима.

О иницијативи се слабо пише и говори. У сваком случају не може се ни замислити да би могла да се чује некаква институционална подршка Додиковој иницијативи.

Треба напоменути да се и иначе инцијативе за стварно идентитетско обједињавање српских простора своде на симболичко заједничко сликање лидера поводом значајних датума.

Сетимо се неуспеле инцијативе око Декларације о српском јединству на којој се озбиљно радило. Јавност није сазнала зашто се са тим прекинуло, а утисак је да је Београд зауставио подухват да се не би замерио страном фактору.

Недавно је усвојен заједнички закон о ћирилици и српском језику који је врло неславно прошао.

Уставни суд Републике српске је недавно оборио овај закон, док је у Београду у исто време усвојен Закон о родној равноправности који насилно мења и уништава српски језик.

Против њега су била сва стручна тела САНУ, Матице српске, интелектуалци итд, али није уродило плодом.

Да резимирамо, нажалост стварно стратешко и континуирано обједињавање српских простора не постоји и отуда Српска са овом значајном иницијативом углавном остаје сама, без потребне подршке Београда и Подгорице.

То наравно не значи да обичан народ не прати и не подржава сваку идеју јачања Српске, али до њега не стижу информације и не може да покаже свој глас кроз своје представнике.

Но у међувремену пре свега треба радити на обнови консензуса око овог питања у самој Републици Српској.

Завршимо ово напоменом о нечему што може да се уради.

И сама Српска у свом законодавству и систему има разних „европских“ момената (попут тела за родну равноправност) које би могла и требало да избаци и да коначно заузме онај пут каквим иду Мађари под Орбаном и Пољаци под Качињским. А то је пре свега усмеравање снага на демографску обнову, задржавање младих људи и привлачење назад оних који су отишли.

Отуд је врло охрабрујуће недавно учешће Додика на самиту о породици у Будимпешти.

(Трибина је одржана 7. децембра у Београду у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)