Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

И, била је ово једна гадна година, година страха, лоших вести, несигурности и панике. Била је ово година у којој су нас напуштали пријатељи, у којој смо се сретали са разочарањима, година усамљености и брига.

Сада, док китимо јелке и купујемо све за руску салату, док гледамо у новогодишње светиљке или јурцамо по радњама да напокон купимо поклоне најмилијима, док нас различити Деда Мразови из реклама спопадају са свих страна, помислимо, шта бисмо самима себи пожелели у следећој години. Размишљам цео дан о томе.

Да сви будемо здрави, то се подразумева.

Може ли, у ствари, све што желимо да стане у ту једну једину реченицу? Да ли је довољно пожелети, као Клод Моне, да се некако среди да останемо у неком кутку природе, и само уживамо у њој?

Може ли се више уопште побећи од свега?

Да ли су наше жеље углавном везане за друге – за оне које највише волимо, за нашу децу, родитеље, браћу и сестре, вољене особе, пријатеље, или смо постали егоцентрични и себични као култура у којој живимо?

Желим да будем боља, само још увек учим како се то ради

Да ли, у ствари, желимо сигурност тиме што пожелимо више новца, или је та жеља данас постала депласирана, пошто се слобода испоставља као најважније богатство, у овом свету заулареном на све могуће начине?

Да ли смо спремни на остварење својих жеља? Да ли спадамо у оне људе који говоре „желео бих да то нисам урадио”, или спадамо у оне који мрмљају „камо лепе среће да сам то урадио”?

Да ли желимо да волимо или да будемо вољени?

Да ли су нам жеље реалистичне, или су неоствариве, пуста жеља?

Кад год сам у последњих неколико месеци питала свештенике, инспирисана жељом да се све ово, некако, промени: „Када ће нам, оче, бити боље”, сви до једног су ми одговарали: „Биће нам боље, кад ми будемо били бољи.”

Добро, схватила сам поруку. Желим да будем боља, само још увек учим како се то ради.

Не знам никога ко би за Нову годину себи пожелео да буде скромнији.

И сада, док се спремам да умутим домаћи мајонез, мало „спуштена”, размишљам о својој новогодишњој жељи.

Она се смањила на величину зрна грашка. Стварно је мала, људска, и остварива.

Желим, желим, желим – да се не плашим. Да нова година буде без страха.

Или, што би рекли они чије је дрво жеља шарено и натрпано као најокићенија јелка:

„Нека најбоље из твоје прошлости буде најгоре у твојој будућности.”

Шта ви желите?