Мало која појава у Србији данас тако успешно уједињује људе као презир према ријалити програмима. Они су постали најлакши начин да човек покаже како припада пристојнијем и културнијем делу друштва. Довољно је одредити се, дистанцирати и згрозити се над тим феноменом. Евентуално додати како је некада било више културе, више укуса и више памети. Ово није још један такав ламент над културним суновратом. Више је упирање прстом у ту лицемерну, фарисејску позицију наводне интелектуалне и моралне супериорности. Јер смо сви заједно као друштво произвели систем вредности у којем је ријалити многима постао пожељан начин зараде, успеха или видљивости.
У једном таквом ријалити програму тренутно се налази и девојка чији су отац и деда убијени на Петровачкој цести, а мајка од последица умрла неколико недеља након тога. Након што је њу родила. Прича породице Стијеља из околине Бенковца има све елементе по којима се памте велике националне трагедије. И негде другде одавно би била део колективног памћења. Ушла би у читанке, документарне филмове и школске часове историје. О њој би се снимали филмови. Уместо тога, шира јавност за њу је сазнала преко ријалитија.
Отац девојке која је тренутно у ријалитију, Мирко Стијеља, и њен деда Бранко убијени су 7. августа 1995. године на Петровачкој цести када су хрватски војни авиони бомбардовали избегличку колону српских цивила која се кретала према Србији. Њена мајка Ведрана била је у деветом месецу трудноће. Током напада задобила је тешке повреде. Двадесетак дана касније родила је ћерку и умрла. Троје деце остало је без оба родитеља. Породица Стијеља живела је у Заградама код Бенковца. Као и хиљаде других породица, кренули су у избеглиштво верујући да ће се спасити ако стигну до Србије. Нису стигли сви. Мирко и његов отац Бранко остали су на Петровачкој цести. Њихови посмртни остаци пронађени су тек годинама касније и идентификовани. За њихову смрт нико није одговарао. Као ни за смрт других цивила убијених тог дана.
Хрватска током претходних тридесет година, славећи војну операцију Олуја, није имала воље ни жеље да говори о цивилима убијеним током њеног извођења. Уложила је огроман напор у обликовање и неговање сопствене културе сећања на страдања и рат, али у тој слици за српске жртве углавном није било места. Као да су страдали у неком другом рату, а не у истом оном који се у Хрватској толико брижљиво памти. Док Хрватска три деценије избегава озбиљно суочавање са злочинима над српским цивилима, ни Србија није показивала нарочиту заинтересованост за судбине деце тих цивила. О Петровачкој цести у Србији се углавном говори почетком августа. Тада се полажу венци, одржавају комеморације и држе говори, мада ни то није одувек био случај. Годинама након рата избегличке колоне, губици и жртве нису заузимале нарочито видљиво место у званичној политици сећања. Тужилаштво за ратне злочине у Београду тек 2022. је подигло оптужницу против четворице официра Хрватског ратног зракопловства, теретећи их за убиство тринаест цивила у нападима на избегличке колоне на Петровачкој цести и код Сводне. Хрватска је оптужницу одбацила, а поступак још није добио судски епилог.
Међутим, сећање на страдале само је један део приче. Други део су преживели. Људи који су из колона стигли у Србију са неколико торби, без имовине коју су читавог живота градили, често и без чланова породице. Међу њима су била и деца која су остала без једног или оба родитеља. Без детињства и прилике какву свако дете заслужује. Њих није требало само пописати, сместити и сачекати наредну годишњицу. Требало их је школовати, помагати им да стану на ноге и омогућити им да изграде живот који им рат није оставио. Србија је тих година и сама била исцрпљена, али то не мења чињеницу да су многа од те деце одрастала далеко од интереса институција и државе. Њихове судбине углавном нису биле предмет ни јавних политика, ни озбиљнијих истраживања, ни шире друштвене пажње.
Једно такво дете постало је видљиво тек када се појавило у ријалитију. И опет не због тога што је тамо испричана прича о Петровачкој цести, нити зато што се неко озбиљно заинтересовао за судбину породице Стијеља. Добар део српске јавности и данас показује извесну нелагоду пред причама о српским цивилним жртвама. Већину је заинтересовала тек чињеница да се неко са таквом биографијом нашао на месту које се сматра симболом најгорег телевизијског и друштвеног укуса. И поново је било лакше говорити о ријалитију него о Петровачкој цести.
Није овде реч о томе да би свака жртва по дефиницији требало да је добар, племенит, образован и успешан човек. Људи су просто људи, са неминовним манама и недостацима. Ратна сирочад нису изузетак. Међутим, ћерка Мирка и Ведране Стијеља није одговорна ни за Петровачку цесту ни за ријалити. За прво су одговорни они који су наредили и извршили напад на избегличку колону. За друго друштво које је за причу породице Стијеља сазнало тек када је доспела у ријалити програм.
извор: корени
