Пише: Тихомир Бурзановић

Одлука Агенције за аудиовизуелне медијске услуге (АМУ) да телевизијама Адриа и Прва изрекне максималне новчане казне од по 10.000 еура због емитовања документарног филма „Референдум – прича о измишљеној слободи“ далеко превазилази оквире једног регулаторног поступка. Она је постала својеврсни политички и друштвени тест стања слободе изражавања, повјерења у институције и способности црногорског друштва да поднесе различита тумачења сопствене прошлости.

Читајући саопштење АМУ, стиче се утисак да је емитовани филм оцијењен не само као спорни медијски садржај већ као директан удар на темеље државе. У образложењу се наводе елементи говора мржње, подстицања националне нетрпељивости, дискриминације, повреде достојанства Црногораца и оспоравања савременог уставног поретка. Таква квалификација несумњиво захтијева озбиљну институционалну реакцију ако је правно и чињенично неспорно утврђена.

Међутим, управо ту почиње суштинска дилема. Да ли је АМУ у овом случају остала у границама регулаторне функције или је ушла у простор политичке и историјске арбитраже? Јер у демократским друштвима није задатак регулатора да одређује исправно тумачење историјских догађаја, већ да санкционише конкретно кршење закона.

Референдум из 2006. године несумњиво представља један од најзначајнијих догађаја савремене црногорске историје. Истовремено, он је и даље предмет различитих политичких, националних и идеолошких интерпретација. Неки га сматрају врхунцем демократске воље грађана, други га доживљавају као процес оптерећен бројним спорним околностима. Управо зато што је ријеч о теми која и након двадесет година изазива подјеле, слобода јавне расправе о њој мора бити посебно заштићена.

То не значи да је све дозвољено. Ниједно демократско друштво не може толерисати говор мржње или позиве на дискриминацију. Али када се изриче максимална казна, онда јавност има право да очекује и максимално увјерљиво образложење. У супротном остаје простор за сумњу да се санкционише не само начин на који је нешто речено већ и сама чињеница да је изнесено.

Посебно је занимљив избор санкције. Максимална новчана казна није обична административна мјера. Она носи снажну симболичку поруку. Поруку да је прекршај оцијењен као један од најтежих могућих у оквиру законских овлашћења регулатора. Управо због тога се поставља питање да ли је АМУ довољно водила рачуна о принципу пропорционалности који представља један од темељних стандарда европске правне праксе.

Европски суд за људска права годинама упозорава да санкције против медија не смију производити ефекат застрашивања који би довео до аутоцензуре. Слобода изражавања не штити само популарне и општеприхваћене ставове. Она постоји управо да би штитила и оне ставове који изазивају нелагоду, неслагање или политичку полемику. У супротном, медијски простор постаје простор дозвољених мишљења, а не простор слободне расправе.

Због тога је овај случај значајан и изван оквира самих телевизија Адриа и Прва. Сваки уредник у Црној Гори сада ће се запитати гдје се тачно налази граница између оштре политичке критике, спорног историјског тумачења и садржаја који може довести до максималне санкције. Што је та граница мање јасна, већа је опасност да медији сами почну да избјегавају теме које би могле изазвати реакцију регулатора.

Ова одлука долази у тренутку када су политичке тензије у Црној Гори поново порасле. Расправе о идентитету, историји, улози бивших политичких елита и правцу у којем се држава креће постале су доминантне теме јавног живота. У таквим околностима свака институционална одлука добија и политичко значење, без обзира на првобитну намјеру њених доносилаца.

Зато није изненађујуће што је одлука АМУ већ постала дио ширег политичког сукоба. За једне она представља нужну одбрану државног достојанства и заштиту од националне нетрпељивости. За друге је доказ да институције све чешће настоје да регулишу не само понашање медија већ и границе прихватљивог јавног мишљења.

Истина је, вјероватно, сложенија од оба наратива. Али управо зато су неопходни судови као независни арбитри који ће провјерити законитост и оправданост оваквих одлука. Уређено друштво не почива на претпоставци да су институције непогрешиве, већ на могућности да њихове одлуке буду преиспитане.

Закључак

Посматрано из шире перспективе, овај случај би могао означити почетак нове фазе у односима између државних институција и медија у Црној Гори. Ако се пракса максималних санкција буде наставила, без јасних и прецизних критеријума, неизбјежно ће расти сумња да регулатор прелази из зоне надзора у зону контроле јавног дискурса. Са друге стране, ако судови потврде аргументацију АМУ и поставе јасне стандарде за овакве случајеве, Црна Гора би могла добити прецизнији баланс између заштите од говора мржње и очувања медијских слобода.

Највећа опасност није у самој казни од 10.000 еура. Највећа опасност је могућност да се у јавности учврсти увјерење да институције одлучују које су политичке и историјске интерпретације прихватљиве, а које нису. Јер оног тренутка када грађани стекну утисак да је дозвољено само једно виђење прошлости, расправа престаје, а са њом постепено слаби и демократски капацитет друштва.Зато овај случај није само питање једног филма, једне телевизије или једне одлуке АМУ. Он је тест зрелости црногорске демократије и способности институција да штите друштво од мржње, а да истовремено не угрозе право на слободну и отворену јавну расправу.