Конференција српских националних организација из земаља региона организовала је у Српској кући у Подгорици Академску трибину под називом „Србија данас“, на којој је предавање одржао каријерни дипломата и бивши амбасадор Србије Зоран Миливојевић. Трибина је окупила бројне представнике српских организација, културне и јавне раднике, као и заинтересоване грађане који су имали прилику да чују анализу актуелног међународног положаја Србије у времену великих глобалних промена.
У свом излагању Миливојевић је говорио о светским политичким процесима, изазовима са којима се суочавају мале државе и месту Србије у савременом геополитичком окружењу.
Већ на самом почетку предавања било је јасно да се о Србији данас не може говорити издвојено од глобалних процеса. Свет у којем живимо пролази кроз дубоке политичке, безбедносне и економске трансформације. Поредак који је настао након Хладног рата све више губи своје контуре, а на његово место долази нови систем односа који још увек није у потпуности дефинисан. Управо у том прелазном периоду, који карактеришу сукоби интереса великих сила, економска надметања и борба за нове сфере утицаја, мале државе настоје да пронађу начин да заштите своје интересе и обезбеде сигурну будућност.
Миливојевић је указао на чињеницу да су промене које се дешавају на глобалном нивоу пре свега повратак на политику реалне моћи. У међународним односима поново доминирају државни интереси, геополитика и питање безбедности. Идеје о свету без граница, о наднационалним моделима управљања и потискивању државног суверенитета све више уступају место концепту у којем државе поново преузимају централну улогу. Свет се креће ка мултиполарности, ка систему у којем ће више центара моћи обликовати глобалне процесе.
За мале државе, каква је и Србија, то представља велики изазов. Оне немају снагу да мењају токове светске политике, али морају имати способност да препознају процесе и да се њима прилагођавају. Управо зато је питање „куда Србија треба да иде“ једно од најважнијих политичких питања данашњице.
Једна од кључних порука предавања јесте да је време показало како су многи ставови које је Србија заступала претходних година били засновани на реалним проценама. Док су бројне државе мењале своје политике у складу са притисцима и тренутним околностима, Србија је настојала да задржи сопствени курс и да води политику која почива на заштити националних и државних интереса.
Миливојевић је посебно нагласио значај независности као основног предуслова за очување државности. Независност није само формална категорија. Она подразумева способност државе да самостално доноси одлуке, да процењује сопствене интересе и да води политику која није искључиво последица спољних утицаја. У савременом свету, у којем су притисци различитих центара моћи све израженији, очување политичке самосталности постаје једно од најважнијих државних питања.
У том контексту, посебно место заузима политика војне неутралности. Према Миливојевићевом схватању, војна неутралност није привремено решење нити тактички потез, већ дугорочно стратешко опредељење Србије. Она омогућава држави да задржи слободу одлучивања и да не буде увучена у сукобе који не произилазе из њених непосредних интереса. У времену све већих глобалних тензија, када се формирају нови савези и када безбедносна питања поново долазе у први план, политика неутралности представља један од најважнијих механизама заштите државне самосталности.
Још једна тема која је заузела важно место у предавању односи се на питање националног идентитета. Миливојевић је и раније у својим јавним наступима истицао да модерна држава не може постојати без јасне свести о сопственом идентитету. Народ који се одриче свог имена, језика, културе, традиције и духовног наслеђа одриче се темеља на којима почива његова државност.
Зато је, према његовом мишљењу, важно да Србија остане национално самосвесна држава. То не подразумева затварање према свету нити одбијање сарадње са другима. Напротив, национална самосвест представља основу за равноправну комуникацију са другим народима и државама. Само онај ко зна ко је и шта представља може бити поуздан партнер и доследан саговорник у међународним односима.
Посебно је наглашено да у Србији постоји широк друштвени консензус о неколико кључних питања. Без обзира на политичке разлике и различите погледе на поједине теме, већина грађана дели уверење да се држава не сме одрицати свог суверенитета, да се морају чувати национални интереси и да Србија има право да самостално одлучује о својој будућности.
„Не можемо се одрицати државе, нације, језика и вере“, суштина је поруке која је прожимала читаво предавање. Народи и државе морају имати свој идентитет, своје име и презиме. У свету који се убрзано мења, то постаје не само културно него и политичко питање.
„Нећемо увести санкције Русији, нећемо прекинути односе са Кином, неће одустати од Косова и признати његоу независнос, коју тражи Запад, али не Русија и Кина , али истовремено Србија хоће и у Европску унији“, поручио је Миливојевић и доадо да су то питања свих питања којих Србија мора да се држи.
Српско национално питање једино није решено на овим просторима, рекао је Миливојевић и појаснио како су други народи у региону добили држае , али на штету Србије. Због тога Србија мора сачувати своју државу , као и да и српско национално питање буде право свих Срба у Региону , као и питање Цркве и језика.
Таква политика, наравно, није увек без последица. Понекад носи одређене политичке или економске ризике. Али, како је наглашено на трибини, цена одрицања од сопствених интереса често је много већа од цене њихове одбране. Зато Србија, према овом концепту, треба да остане доследна својим основним принципима без обзира на притиске којима је изложена.
Посматрано из шире перспективе, предавање у Српској кући у Подгорици представљало је много више од анализе тренутног положаја Србије. Била је то расправа о месту малих народа у времену великих глобалних промена. Свет данас улази у период неизвесности, али и нових могућности. У таквим околностима, државе које имају јасну визију, националну самосвест и способност да самостално доносе одлуке имају веће изгледе да сачувају своје интересе и обезбеде стабилну будућност.
Главна порука трибине могла би се свести на једноставну, али снажну мисао: Србија треба да остане своја. Да чува независност, национални идентитет и војну неутралност. Да сарађује са свима, али да одлуке доноси самостално. Да буде отворена према свету, али чврсто ослоњена на сопствене вредности.
У времену када многи траже туђе моделе и готова решења, Србија, према визији коју је представио Зоран Миливојевић, има обавезу да следи сопствени пут. Само тако може да остане субјект, а не објект међународних односа, и само тако може да сачува право да сама одлучује о својој будућности у свету који се пред нашим очима мења брже него икада раније. У томе се, можда, и налази суштина поруке предавања „Србија данас“ – да држава која зна ко је, шта су њени интереси и које вредности брани, има највеће изгледе да успешно прође кроз турбулентна времена и сачува своје место у свету који се изнова обликује.
Текст и фото Тихомир Бурзановић
One Response
Ток-шоу „Piers Morgan Uncensored“ није само добро познат и праћен милионима гледалаца у свету енглеског говорног подручја, већ је и широко доступан на Јутјубу. У једној од најжешћих епизода емисије од почетка ничим изазваног, илегалног америчко-израелског рата агресије против Ирана, гости су се упустили у жестоку расправу о улози Америке у сукобу на Блиском истоку.
Поред британског водитеља Пирса Моргана, у Зум дискусији су учествовали позната америчка коментаторка Ана Каспаријан из емисије „Млади Турци“, пензионисани амерички генерал Марк Кимит, портпарол израелске војске Џонатан Конрикус, бивши израелски премијер Нафтали Бенет и истраживачки новинар Глен Гринвалд, високо цењен у антиимперијалистичким круговима. Тема: недавни амерички војни напади на Иран и питање да ли се амерички војници поново жртвују за стране интересе.
Док су генерал Кимит и ционистички ратни хушкач Џонатан Конрикус приказивали учешће САД у рату као неопходну одбрану од наводних иранских претњи, Ана Каспаријан и Глен Гринвалд указали су на стварне трошкове: људску цену рата, укључујући већ погинуле америчке војнике, и опасност од још једног бескрајног рата на Блиском истоку.
Тренутак када је дискусија постала вирална на мрежи био је директан сукоб између Ане Каспаријан и генерала Кимита с једне стране, и Гринвалдовог бриљантног, систематског демонтирања званичне нарације с друге стране. Подсетио је гледаоце, између осталог, да су САД већ изгубиле хиљаде војника у Ираку и Авганистану – ратовима на које су такође снажно утицали израелски интереси. Његов смирен, на чињеницама заснован приступ био је у оштрој супротности са емоционалном одбрамбеном позицијом бившег генерала Кимита и хасбаром портпарола израелске војске Конрикуса.
Директан емоционални сукоб између прогресивне, антиратне Ане Каспаријан и генерала Кимита догодио се након што је Кимит оптужила Каспаријан да користи тропе о америчким војницима недавно погинулим у рату против Ирана како би појачала своју критику америчке подршке Израелу. „Ана, молим те, престани да користиш тропе на америчким војницима. Морао сам да сахраним седам америчких војника“, рекао је Кимит, видљиво иритиран. Каспаријан, међутим, није му дозволио да се извуче.
Ради бољег разумевања, кратко објашњење шта се подразумева под „тропом“: У политичким дебатама, реч се скоро увек користи са самозадовољним осмехом: Требало би да сугерише да идеја која се изражава нема право на озбиљност и да припада категорији клишеизираних, манипулативних или завереничких наратива. Овде је генерал Кимит користио термин „троп“ као оружје да делегитимише Анин став Каспаријан пре него што је уопште могао бити расправљен.
Каспаријан је оштро узвратио: „Како то може бити троп? Зашто је троп видети америчке војнике како гину за израелске ратове? Зашто је то троп? Објасни ми то!“
Кимит је избегао питање. Промрмљао је нешто у смислу „Нећу то достојанствено толерисати“, а затим потпуно заћутао. Пензионисани амерички генерал је деловао јадно. Ана Каспаријан га је притиснула својим врло једноставним питањем: Зашто је тачно лепио етикету „Троп“ на њену директну забринутост да амерички војници гину у бесмисленим, бескрајним ратовима како би служили циљевима геноцидне владе Израела?
На другој страни Трамп губи стрпљење с Њетањахуом који је изгледа одлучио како стање у региону Блиског истока све више одмиче да уништи Израел пошто ван памети је да ће Иран попустити од својих захтјева ,то је и Траму одвно постало јано .
Озбиљан сукоб избио је између Доналда Трампа и израелског премијера Бенџамина Нетањахуа око акција Израела у Либану.
Трамп инсистира на значајном ограничењу израелских напада на Хезболах у Либану и упозорава на даљу ескалацију, која би такође могла да угрози преговоре са Ираном. Према САД, стрпљење Вашингтона са израелском владом је скоро исцрпљено јер Нетањаху наставља операције у Либану упркос међународним критикама.
Извори из америчке владе кажу да је Трамп оштро критиковао Нетањахуа у интерним разговорима и јасно ставио до знања да Вашингтон неће подржати свеобухватну израелску копнену офанзиву или напад великих размера у Либану. Ово долази као одговор на масовне израелске ваздушне и артиљеријске нападе на положаје Хезболаха на југу земље и близу Бејрута, који су наводно већ резултирали бројним цивилним жртвама.
Нетањаху, с друге стране, позива се на право Израела на самоодбрану и оправдава акцију против Хезболаха, који је савезник Ирана, као неопходну да би се спречили даљи напади на Израел. Израелски премијер до сада није деловао дирнуто све већим притиском Вашингтона и других западних престоница.
Самт у Тивту је забиљежен у АРД са непуних три минута и реченоп је само да би била грешка да регион преузме неко други сем ЕУ.Нјаближа је Црна Гора која имас неки неразјашњени погранични однос са сусједниом Хрватском тако да ту по њиховом мишљењу неће бити проблема.Шта то значи је мање више познато ,јер и Словенија је постала чланица ЕУ а спор око Пирана је накнадно решаван.
Како ће наши то љјавности остаје да видимо ,или ће Хрватски медији водити битку за Превлаку а брод Јадран је ту споредан ,на нама је да то ријешимо,ако буде имао ко ,а све ми се чини да нема ,једино ако се не укључи УСА администрација ,али за тако нешто треба и знања и људи ,а имамо ли ми таквих ?