Пише: Дејан Бешовић
Завршићемо цитирајући Пишчевићеве Мемоаре као један од најсавршенијих литерарних успона не само Срба Паштровића већ свеукупног Српског прозног записа свога времена :
Добио сам одмах пет стотина златника од посланиковог секретара, и за њих сам сутрадан накуповао ваздан намирница и разних пића, јер, иако ми је речено да, на ту господу треба строго мотрити, ипак их, наређено ми је, уз пут треба и добро хранити. Зато нисам ни штедео новац. Гледао сам само да свега буде у изобиљу.
Наредио сам да се одмах направе сандуци и све те ствари сам у њих послагао. Од посланства сам добио једна теретна кола, а што није у њих могло стати, сместили смо у друга двоја кола. Два кувара са свим кухињским прибором послао ми је кнез Прозоровски, и тако је за мој сутрашњи пут било све спремно.
Изјутра ми је додељен један хусарски ескадрон из нашег Ахтарског пука с капетаном Георгијем Подгоричанином, оним истим што је кијевског бискупа спровео у логор (што сам већ казао), и сто козака; а уз њих шест официра из корпуса, који ће ради надзора седети с ухапшенима на путу.Пред ноћ сам прешао преко Висле на другу страну и дошао у предграђе Прагу, где су се моји затвореници налазили. Оставио сам војнике на левом крилу и јавио се генералу, кнезу Прозоровском, чија је дужност била да припреми јахаће коње и да са посланиковог двора доведе у логор троје нове каруце за ухапшене. И то ми је предано – и тако је све било спремно за пут.Кад је пало вече, отишли смо, генерал Прозоровски и ја, прво краковском бискупу. Уз нас су била још три виша официра: два пуковника и власник оног шатора, потпуковник Чернишов. Кад смо ушли у логор, бискуп је спавао. Кнез Прозоровски га је пробудио и рекао му да треба да крене на пут и да га предаје мени у руке.Бискуп, онако сањив, поче да трља очи. Чује да ће на пут, па онда запита: „Куда хоћете да ме одведете?“
На то му кнез одговори: „Овај господин потпуковник ће вас спровести, а он већ зна куда. Ви само изволите устати и поћи.“Њему се те последње речи никако нису допале. Седео је на постељи и рекао да би више волео да спава него да путује. Мало касније је дигао главу, погледао нас строго, па заплакао, и изишао из шатора.
Кола су била спремна и он седе у њих, сав ојађен. Мислио је да ће у њима седети сам, али кад су ушли у кола капетан и један поручник, било му је још теже. Међутим, ту се није могло ништа изменити. Врата на колима су се затворила и кола су изишла из логора на друм. Тамо су заустављена да се сачекају и она друга двоја. Кнез је и њима рекао да ћу их ја спровести, и тако су сви изведени из логора. Хетман је са сином био у једним колима, заједно с два официра; исто тако и кијевски бискуп. Кола су ишла једна за другима, али у таквим размацима да једни за друге нису знали, нити су се могли видети. Наређено је и официрима, који су са њима седели, да не говоре ко је све ухапшен и ко путује.
Уз свака кола била је засебна пратња од неколико хусара и козака. Ухапшени нису имали слуге, и то им је врло тешко падало, зато сам ја већ сутрадан одредио сваком по једног хусара као послугу, а услуживали су их и посилни оних официра који су као надзорници с њима у колима седели. И одевени су били врло лако. Краковски бискуп имао је на себи само сиви енглески капут извезен сребром, капу од црне кадифе, црне кадифене панталоне и енглеске чизме, то му је било све. Ни они други нису били топлије одевени, а било је већ јесење доба и ноћи хладне, и зато су се морали туђим оделима послужити. Кнез Прозоровски је наредио да се од штабних официра покупе бунде и да им се даду на дан-два у послугу, док не стигне њихово одело.Пошто је било све готово, кренуо сам на пут, и то по мрклом мраку. На души ми није било баш лако, стрепео сам да се уз пут нешто не деси. Јахао сам на коњу испред своје јединице, а капетану сам наредио да са извесним бројем хусара и козака иде иза свију и да буде увек спреман на оружани отпор ако случајно ко од Пољака покуша да отме ухапшене.Кад смо одмакли од логора једно пола миље, изгубили смо пут. Било ми је наређено да не идемо главним друмом, него сеоским путевима, да на тај начин скријемо траг, да се у граду не би сазнало куда су ухапшени одведени.
За вође су нам дата два Јеврејина на коњима, и они су нас одмах из логора повели у страну од главног пута, уверавајући ме да знају пут и да ја идем само за њима. Али њихово знање их је брзо издало. Видео сам да су почели лутати и да су нас завели у неке јаруге и рупчаге. Ја умало нисам упао у једну јаругу, а два хусара су баш и упала. Почеле су и каруце да се криве и дошли смо дотле да се даље није могло. Морао сам се зауставити. Моји Јевреји су морали признати да су залутали. И да се пут нађе, пошаљем њих двојицу са два официра и два хусара.Они су се мало касније вратили и повели нас опет, не знам ни ја куда, али изишли смо их оних јаруга и наставили пут по равници. Само, учинило ми се да не идемо путем, него просто ледином, али како је био мрак, нисам се могао тачно разазнати. Напослетку смо наново избили пред логор, одакле смо и пошли. Чуо сам како се одзива стража и како пролази патрола.Видим да смо опет залутали. Морао сам стати да се не приближимо сасвим логору, да се не би направила узбуна. А Јевреји су им се жестока престрашили и признали да не знају где смо.Те ноћи сам се тако намучио да ми је живот омрзао. Морао сам Јевреје да држим уза се да ми не побегну, а они су се од тога још више препали. Занемели су просто од страха. Мислио сам, шта ћу ако побегну и оставе ме у томе мраку до зоре. Мој командант би се зацело наљутио и сигурно би ме укорео. Зато почнем с мојим Јеврејима лепо. Рекао сам им да не треба да се плаше, да им се никакво зло неће десити, само нека пођу наново с хусарима да траже пут. „Ето, опет смо код логора, него пођите наоколо и гледајте да разазнате с које смо стране дошли – да се одмакнемо већ једном од логора и изађемо на прави пут.“Они су се мало охрабрили и послушали ме. Пошљем с њима, као и раније, подофицира и с њим четири хусара и два козака. За један сат су се вратили с извештајем да су нашли пут и повели нас наново.Пошли смо донекле пољем па смо онда наишли на неко жбуње, па на велику шуму и рит од изливене Висле, али то није било опасно; ишли смо по песку и плиткој води и каруце су ишле без задржавања. Кад смо изишли из шуме, вође су рекле да ће нам даљи пут бити добар, да ће водити кроз ретку шуму и да ће се моћи ићи брже.Наредио сам да се пође касом, само да се што више одмакнемо од града, јер је наредба била да се пожуримо и да се за два дана, ако је могуће, ни на ноћиштима не задржавамо, а исто тако да идемо само споредним путевима, да нас не би когод срео и видео. Али тек што смо изишли из шуме и пошли касом, кад војници повикаше: „Стој, стој!“ (то је било пред зору). Страшно сам се препао. Помислио сам да нас је сигурно стигла с леђа непријатељска потера. Наредим одмах предњој Јединици да се построји, а )а појурим натраг да видим каква је то вика. Кад сам стигао, видим, изврнуле су се каруце кијевског бискупа и леже онако искренуте на земљи. Те каруце су биле последње. И како смо пошли касом, а била још помрчина, кочијаши нису видели кладу поред пута и тако се изврнули.Бискуп се једва извукао. Добро је, сиромах, угрувао главу. Срећом, друге штете није било, једино што су се стакла на прозорима поразбијала. Али оклевати се није могло. Каруце су дигнуте, ухапшеник се опет сместио, без обзира на то што су прозори остали без стакла (ја сам доцније купио једну кожу и направио завесе од ње), и опет смо наставили пут. У свануће стигли смо до једног села са четири крчме. Ту се зауставимо да нахранимо и напојимо коње, а и да нам се сапутници мало одморе.Наредим да се што пре очисте три боље крчме, домаћине изведем, и собе окадим прахом који сам у Варшави за тај случај нарочито купио, и онда хапшенике уведем унутра. То им је био први одмор на путу. Одсели су, додуше, у сасвим скромним кућама, у каквим можда, као људи од положаја и високог рода, још никад нису били. Нарочито је кијевски бискуп био озлојеђен. Ја сам им се извинио што се нису нашли бољи станови и рекао им да се надам да ће се убудуће наћи нешто ваљаније.
За то време су кувари, по мојој наредби, спремили белу кафу, чаја, сира, масла, белога хлеба, две-три врсте ракије и тим послужили ухапшене, али сваког одвојено, да један за другог не знају.
(наставиће се)
