Када су се 2020. године улицама Црне Горе проломиле мирне и достојанствене литије, многи су били изненађени снагом народног отпора. Без политичких парола, без мржње и освете, народ је стао у одбрану својих светиња, својих храмова и права да остане оно што јесте. Те литије нису биле само црквени догађај; оне су постале симбол духовног буђења и народног јединства.

Међутим, године које су уследиле показале су да поделе нису нестале.

Напротив, оне су често продубљиване покушајима прекрајања историје, мењања идентитета и наметања нових тумачења прошлости.

Један од таквих примера јесте и настојање да се уједињење Црне Горе и Србије 1918. године представи као „насилна анексија“. Та формулација последњих година све чешће се појављује у јавном простору, а нашла је место и у појединим званичним документима.

Зато је важно да се овом питању приступи мирно, одговорно и на основу историјских чињеница.

Подгоричка скупштина и воља народа

Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, одржана у Подгорици 26. новембра 1918. године, донела је одлуку о уједињењу са Србијом. Та одлука није донета у вакуму, нити је настала изненада.

Њој су претходили бројни народни зборови широм Црне Горе – у Цетињу, Никшићу, Подгорици, Колашину, Беранама, Андријевици, Пећи, Ђаковици и другим местима.

На тим скуповима народ је јавно исказивао жељу за уједињењем и заједничком државом.

Када данас неко тврди да је Србија „анектирала“ Црну Гору, неопходно је поставити једноставно питање: како је могуће говорити о анексији ако су одлуку о уједињењу донели представници народа на скупштини која је управо због тога и сазвана?

Историја Европе након Првог светског рата препуна је сличних примера. Распадале су се старе империје, стварале нове државе и успостављали нови облици власти. Подгоричка скупштина била је део тог великог историјског процеса.

Зашто не „Никад више 1918“, већ „Сетимо се 1916.“

Последњих година могли смо чути слоган „Никад више 1918“. Али, ако већ говоримо о преломним годинама црногорске историје, зар није природније поставити питање шта се догодило 1916. године?

Те године Краљевина Црна Гора капитулирала је пред Аустроугарском. Државно руководство напустило је земљу, а народ остао под окупацијом.

Судбина Црне Горе тада је била тесно повезана са судбином Србије, која је након албанске голготе наставила борбу и са савезницима дочекала победу.

О овим темама може се расправљати са различитих историјских становишта, али је неспорно да су Срби из Србије и Срби из Црне Горе у Великом рату поднели огромне жртве заједно, борећи се за исту идеју слободе.

Зато је опасно када се прошлост користи за стварање нових подела међу људима који деле исте претке, исту веру, исти језик и исту културну баштину.

Народ без предака не може имати будућност

Чувена мисао академика Матије Бећковића да су „Црногорци прва нација без ђеда“ није усмерена против народа Црне Горе, већ против покушаја да се човек одрекне сопствених корена.

Јер, нико не може променити своје претке.

Не можемо избрисати чињеницу да су Петровићи себе сматрали Србима. Не можемо избрисати Његоша, Светог Петра Цетињског, краља Николу, Мојковац, Косовски завет и вековну борбу за ослобођење српских земаља.

Не можемо избрисати ни песму „Онамо, ‘намо“, у којој је краљ Никола опевао Косово као свети идеал слободе.

Да Вас подсетимо: Година хапшења, тужби, пресуда, притисака, претреса, крађе и напада: Има ли живота за Србе на КиМ?
Све то припада и Црној Гори и Србији.

То је заједничко наслеђе које нико нема право да присваја само за себе.

Светосавски пут мира

Данас, више него икада, потребна нам је мудрост Светога Саве. Не да пребројавамо ко је већи Србин, а ко мањи. Не да продубљујемо ране прошлости. Не да се свађамо око гробова својих предака.

Потребно нам је разумевање, стрпљење и братска љубав.

Србија и Црна Гора су вековима биле ослоњене једна на другу. Заједно су делиле страдања, победе, сеобе и васкрсења. Политике долазе и пролазе, али народ остаје.

Зато је важно да историју проучавамо озбиљно и одговорно, без мржње и без реваншизма.

Истина не сме бити слуга дневне политике.

Владика Раде је давно опоменуо:

„Нико срећан, а нико довољан, Нико миран, а нико спокојан; Све се човјек брука са човјеком: Гледа мајмун себе у зрцало.“

Те речи и данас звуче опомињуће.

На крају, без обзира на различита политичка уверења и национална осећања, морамо чувати мир као највећу вредност. Један смо народ дубоко повезан заједничком историјом, вером, културом и прецима.

Не морамо увек исто мислити, али морамо једни друге поштовати.

Јер мир нема цену.

А народ који заборави своје претке ризикује да изгуби и своју будућност.

Последњих деценија у Црној Гори све чешће слушамо како је Подгоричка скупштина из 1918. године била нелегална, нелегитимна и наводно наметнута вољом Србије. Те тврдње толико су пута поновљене да су многи почели да их прихватају као неспорну истину, а да се при томе ретко ко усуди да постави једно једноставно питање:

Ако је Подгоричка скупштина била незаконита, шта ћемо онда са АВНОЈ-ем и одлукама ЗАВНО-а Црне Горе и Боке?

Историја не сме бити слушкиња политике. Она не сме имати двоје аршине – једне за 1918. годину, а друге за 1943. и 1944. годину.

Подгоричка скупштина донела је одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом и тиме постала део великог процеса окупљања српског народа и стварања заједничке државе Јужних Словена. Данас се њени закључци оспоравају са образложењем да нису били у складу са тадашњим уставним поретком Краљевине Црне Горе.

Али ако већ прихватамо такав принцип, онда морамо бити поштени и применити га на све историјске догађаје.

Одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНО-а Црне Горе и Боке донете су у ратним околностима, револуционарним путем и противно важећем Уставу Краљевине Југославије. Том приликом свргнут је краљ Петар ИИ Карађорђевић, укинути су легални државни органи и створен је потпуно нови државни поредак.

Ипак, нико данас не доводи у питање њихову правну снагу.

Зашто онда једни догађаји могу бити проглашени историјски оправданим, а други се проглашавају ништавним?

Зашто се једној револуцији признаје право да мења државно уређење, а једном народном сабрању не признаје право да одлучује о својој будућности?

То су питања на која савремена црногорска политика избегава да одговори.

Посебно је занимљиво питање Боке Которске.

Током Другог светског рата постојало је Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Црне Горе и Боке. Сам назив сведочи да је Бока препознавана као посебна историјска област. Међутим, после рата она је укључена у састав републике Црне Горе, без икаквог референдума и без изјашњавања народа какво се данас захтева за свако историјско питање из прошлости.

И ту се опет појављују различити аршини.

Када је реч о 1918. години, траже се немогући докази и постављају услови које ниједан историјски догађај тог времена не би могао да испуни. Када је реч о одлукама донетим после 1943. године, сва питања се затварају и проглашавају завршеним.

Историја, међутим, није судница у којој пресуде пишу победници.

Историја је учитељица живота и она тражи истину, а не политичку корист.

Зато би било добро да престанемо да делимо прошлост на пожељну и непожељну. Да престанемо да поништавамо сопствене претке онда када нам њихове одлуке нису по вољи.

Ни Подгоричка скупштина, ни АВНОЈ, ни ЗАВНО нису настали у идеалним околностима. То су били велики и судбоносни историјски догађаји свога времена. Али ако желимо да будемо поштени према историји, онда морамо користити исте критеријуме за све.

Светосавски је мерити једнако.

Његошки је говорити истину.

А српски је не одрицати се ни својих предака ни своје историје, ма колико она понекад била сложена и болна.

РАНЕ КОЈЕ ЈОШ НИСУ ЗАЦЕЛИЛЕ

Ако желимо да разумемо данашње поделе у Црној Гори, морамо се вратити и на једно болно поглавље наше историје које ни после осам деценија није до краја затворено.

Комунистичка револуција није донела само промену државног уређења.

Она је дубоко поделила народ. Тамо где су вековима заједно живели браћа, кумови и рођаци, одједном су никле непремостиве идеолошке границе.

Брат је стајао насупрот брату.

Син насупрот оцу.

Комшија насупрот комшији.

Под заставом револуције и класне борбе често се заборављало оно најважније – да смо један народ истог корена, истог језика и исте историје.

Последице тих подела осећају се и данас.

Још увек постоје породице које о тим временима говоре шапатом. Још увек постоје ране које нису зацелиле. Још увек се историја користи као оружје за нове поделе, уместо као поука за будућа поколења.

Посебан ожиљак у народном памћењу оставила су такозвана „пасја гробља“ и бројна стратишта широм Црне Горе, где су без суда и правде завршавали Срби који су били проглашени непријатељима револуције и комунизма.

О тим местима се деценијама ћутало. Многи нису имали ни гроба, ни крста, ни права да њихови потомци јавно изговоре њихово име.

То није питање политике.

То је питање људског достојанства.

Јер сваки човек има право на гроб, на молитву и на истину.

Највећа трагедија није у томе што су постојале различите идеологије.

Трагедија је у томе што је братска љубав била потиснута идеолошком мржњом, а национално јединство замењено револуционарним обрачунима.

Зато је данас, више него икада, потребно да се ослободимо наслеђа тих подела.

Не да заборавимо историју, већ да је разумемо.

Не да се светимо, већ да памтимо.

Не да продубљујемо ровове, већ да их затварамо.

Црна Гора неће пронаћи свој мир све док буде живела у сенци старих идеолошких сукоба.

Неће га пронаћи ни Србија. Јер поделе које су некада започеле у породицама и братствима, и данас остављају трагове у јавном животу.

Наш народ је преживео турска и аустроугарска ропства , светске ратове и многа страдања. Преживео је зато што је знао ко је, шта је и коме припада.

Зато нам је данас потребно више Светог Саве, а мање револуционарних подела.

Више Његоша, а мање идеолошких искључивости.

Више братске руке, а мање братске омче.

Јер ниједна идеологија није вреднија од народа.

Ниједна партија није вечна.

Ниједна власт није трајала довека.

Али народ остаје.

И зато је време да се, после свих подела, вратимо једни другима.

Да се не делимо по идеологијама, заставама и политичким таборима.

Да се сетимо да су наши преци градили храмове, а не ровове.

И да је највећа победа сваког народа онда када успе да помири своју прошлост са својом будућношћу.

Само тако ће и Црна Гора пронаћи мир са собом.

Само тако ће зацелити ране које још крваре.

Само тако ће браћа поново гледати једни у друге као браћа.

НЕ МОЖЕШ ПОБЕЋИ ОД СВОЈИХ КОРЕНА

Нико нема право да човеку забрани да се национално изјашњава како жели.

То је његова слобода и његово право.

Али нико нема право ни да мења историју својих предака, нити да брише оно што су генерације пре њега оставиле у аманет.

Не можеш променити своје прађедове, чукунђедиве…

Не можеш променити своје аскурђеле.

Не можеш избрисати гробове својих предака… и ту ћирилицу.

Не можеш променити писма која су писали, молитве које су читали и име народа коме су припадали.

Можеш себе назвати како желиш, али не можеш променити историју.

Последњих деценија сведоци смо покушаја стварања нових идентитетских образаца, нових тумачења историје, нових подела, нових језика, цркве и нових духовних граница тамо где их вековима није било.

Али историјске чињенице су тврдоглаве.

Оне не нестају зато што су непријатне.

Оне не престају да постоје зато што се некоме не допадају.

Црна Гора је кроз векове била држава српског народа, држава Његоша, Светог Петра Цетињског, краља Николе, Мојковца, Ловћена и Косовског завета.

И баш зато су литије биле много више од борбе за храмове.

Оне су биле буђење народне савести.

Биле су тренутак када је народ устао да сачува своје светиње, али и своје памћење.

Тренутак када је стотине хиљада људи схватило да се не бране само цркве од камена, већ и вековни идентитет, вера и духовно наслеђе.

Зато српски народ у Црној Гори никада не сме заборавити огромну улогу Српске православне цркве.

Када су многи ћутали, Црква је говорила.

Када су многи одустајали, Црква је сабирала.

Када су многи покушавали да деле народ, Црква га је окупљала.

Зато ће остати упамћено дело блаженопочившег митрополита Амфилохија (наш ђед), који је својим животом, вером и истрајношћу носио Крст свога народа у тешким временима… да њега није било… питање је велико шта би било са српским народом у ЦГ.

Остаће упамћени и митрополит Јоаникије и владика Методије, који су наставили путем својих предака, чувајући духовно јединство народа и подсећајући га на његове корене.

Они нису позивали на мржњу.

Нису позивали на освету.

Нису позивали на поделе.

Позивали су народ да не заборави ко је.

Да не заборави своје светиње.

Да не заборави своје претке.

Да не заборави Светога Саву, Његоша, Косово и завет који нас је кроз векове одржао.

Зато, ма како се звали, ма где живели и ма којим се политичким путевима кретали, не смемо заборавити једну једноставну истину:

Не постајемо већи тако што се одричемо својих корена.

Постајемо већи онда када их достојно носимо.

А корен српског народа у Црној Гори дубок је колико и њени камени темељи, стар колико и њене светиње и снажан колико и вера која је народ одржала кроз векове.

То је истина коју ни време ни политика не могу променити.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И БРАТСКА ЦРНА ГОРА!

Приредио: Ђорђе Бојанић,главни уредник сајта Српска историја