Пише: Мр Момо Јоксимовић, предсједник Парје пензионера Црне Горе
Понекад се у парламентарном животу једног народа догоди бесједа која превазиђе дневну политику, страначке оквире и тренутне расправе. Таква бесједа постаје свједочанство времена, документ историје и трајно штиво за будуће нараштаје. Управо такав утисак оставио је говор Милана Кнежевића у Скупштини Црне Горе поводом расправе о Предлогу закина који се тиче династије Петровић и спорних историјских формулација о догађајима из 1918.године, Мојковачкој бици, заједникој борби, Подгоричкој скупштини,итд.
Његово обраћање није било само политички говор. То је била лекција из историје, час нациоалног памћења и снажна одбрана истине онако како је он види и тумачи нао снову историјских чињеница и докумената. Мирна, снажна, аргументована, јасна и бескомпромисна. Милан Кнежевић је изнио став да је неприхватљиво Србију проглашавати и окуопатором Црне Горе и да је Подгоричка скупштина била легитиман историјски догађај у којем су учествовали представници народа из свих крајева Црне Горе.
Посебну снагу његовој бесједи дала је способост да историјске чињенице и истину повеже са судбином народа . Говорио је о заједничким идеалима Србије и Црне Гре,о братским борбама и жртвама ,о славној Мојковачкој бици, о страдањима и побједама које су исписивале наше заједничке прошлости. Није то био говор подјела, већ говор сјећања, историјске свијести и позив да се прошлост не тумачи према дневно политичким потребама.
Ријечи су му биле одмјерене, језик богат и прецизан, а аргументи снажни и логично прецизни. Као професор српског језика и искусан парламентарац, показао је завидно знање, говорничку културу и способнот да сложене историјске теме приближи сваком слушаоцу. Управо због тога многи су његову бесједу оцијенили као један од најзначајнијих парламентарних говора последњих година.
У времену када људи од угледа, знања и друштвеног ауторитета, међу њима и бројни грађани Црне Горе, чланови и пријатељи Удружења грађана „Вранеш“, армија пензионера, сматрају да овај говор заслужује посебно мјесто у савременом политичком и говорничком наслеђу Црне Горе. По снази аргумената, љепоти израза, историјској утемељености и политичком набоју,ова бесједа заиста носи обилежје антологијског говора.
Милану Кнежевићу припадају честитке за оратосрко умјеће, истрајност у заступању својих увјерења и доприноса очувању истине и историјског памћења. Без ибзира на разлиита тумачења прошлости,остаје чињеница да је његов наступ у Скупштини Црне Горе оставио дубок траг и да ће се о њему још дуго говорити.
Неке бесједе трају колико и расорава у којој су изхѓоворене. Друге надживе вријеме и постану дио колективног памћења. Говор Миана Кнежевића припада овој другој врсти- говорима за атологију.
