Пише: Тихомир Бурзановић
Када се у Црној Гори помене утицај међународне заједнице, већина грађана замисли амбасадора који саопштава шта треба радити, кога треба подржати и ко је пожељан, а ко непожељан политички актер. Међутим, стварност је много софистициранија. Данас се ријетко ко служи старомодним притисцима. Вријеме је меке моћи, онога што политички теоретичари називају „софт пауер“. А Црна Гора је посљедњих шест година постала готово школски примјер њене примјене.
Од избора 2020. године до данас, 2026, формално гледано, власт су бирали грађани. Неформално гледано, грађани су често бирали између опција које су претходно добиле сертификат политичке прихватљивости од различитих међународних адреса. Наравно, нико не издаје писмену дозволу. Данас се то ради много елегантније.
Мека моћ није тенк на улици. Она је конференција у хотелу. Она је пројекат финансиран кроз грант. Она је студијско путовање. Она је извјештај невладине организације. Она је медијска кампања. Она је пажљиво бирана терминологија којом се једни представљају као реформатори, а други као реметилачки фактори.
Највећи мајстори меке моћи су велике западне државе, њихове дипломатске мреже, међународне организације, различите фондације, развојне агенције и бројне невладине структуре које дјелују под заставом демократизације, људских права и европских интеграција. То само по себи није спорно. Свака озбиљна сила настоји да промовише властите интересе. Спорно постаје када се тај процес представља као потпуно неутрална и објективна активност.
У Црној Гори се од 2020. године могло јасно видјети како функционише тај механизам. Када нека политичка групација добије похвалу од релевантних међународних центара, она моментално стиче додатни политички капитал. Када добије критику, улази у медијску дефанзиву. Као да су грађани престали да вјерују сопственим очима и ушима, па чекају да им неко са стране објасни шта су заправо видјели.
Посебно је занимљива улога медија. Не зато што им неко директно диктира наслове, већ зато што се временом формира читав систем прихватљивих и неприхватљивих ставова. У том систему постоје теме о којима је дозвољено сумњати и теме о којима сумња представља готово политички гријех. Тако се јавни простор постепено претвара у арену у којој није најважније ко је у праву, већ ко је у складу са доминантним наративом.
Иронија је у томе што се све то дешава под заставом плурализма. Што је више приче о различитостима, све је мање простора за стварно различита мишљења. Ко се уклапа у задати оквир, проглашава се европским, модерним и прогресивним. Ко поставља непријатна питања, ризикује да буде означен као ретроградан, националистички или антизападно оријентисан.
Наравно, било би погрешно сву одговорност пребацити на странце. Да нема домаћих сарадника, мека моћ не би имала коме да се обрати. Ниједан амбасадор не може имати толики утицај колико му приписују локални политичари када изгубе изборе. Проблем је што је добар дио црногорске политичке и интелектуалне елите прихватио улогу ученика који непрестано очекује оцјену споља.
Зато данас често изгледа да се у Подгорици мање расправља о томе шта мисле грађани, а више о томе како ће неки потез бити примљен у међународним круговима. Политичка зрелост једне државе не мјери се бројем похвала које стижу из иностранства, већ способношћу да самостално доноси одлуке и сноси посљедице тих одлука.
Највећи успјех меке моћи није када вас натјера да нешто урадите. Највећи успјех је када вас увјери да сте до истог закључка дошли сами. Тада више нема потребе за притиском. Довољно је да постоји систем подстицаја, признања и симболичке подршке.
Од 2020. до 2026. године Црна Гора је била лабораторија таквих процеса. Не зато што је једина држава изложена међународном утицају, већ зато што је мала, политички подијељена и институционално крхка. У таквим околностима и најсуптилнији сигнал извана добија тежину државничке директиве.
Зато би било корисно да се престане са митологијом. Ни међународна заједница није свемоћна, нити су домаћи актери беспомоћне жртве. Једни настоје да остваре своје интересе, други настоје да сачувају или освоје власт. Између те двије тежње налази се грађанин, који све чешће слуша шта му говоре политичари, медији, аналитичари, амбасаде, невладине организације и разни експерти, али све рјеђе чује сопствени глас.
А можда је управо то највећа побједа меке моћи у савременој Црној Гори. Не то што је промијенила власт, курс или политичке савезе, него што је успјела да убиједи многе да је туђе мишљење важније од сопственог. Када се то догоди, више није потребно управљати државом. Довољно је управљати представом о држави. А представа, као што знамо, често траје дуже од истине.
