Пише: Тихомир Бурзановић
Црна Гора је, судећи по резултатима које гледамо већ деценијама, створила једну необичну и веома успјешну образовну установу. Нема је у регистру школа, нема акредитацију, нема наставни кадар у класичном смислу те ријечи, али њени „дипломци“ годинама заузимају најважније позиције у држави, политици, економији, јавним предузећима и дијелу медијске сцене. То је чувена, невидљива и незванична Академија криминала.
Наравно, ријеч је о метафори. Али као и свака добра метафора, она понекад прецизније описује стварност него хиљаде страница службених извјештаја и политичких саопштења.
На тој академији не учи се право него како се закон заобилази. Не изучава се економија него како се јавни интерес претвара у приватну корист. Не говори се о моралу, јер је тај предмет одавно укинут као непрактичан и непрофитабилан. Умјесто тога, студенти савладавају вјештине политичког преживљавања, контроле институција, партијске дисциплине и јавног представљања приватних интереса као државних потреба.
Посебна вриједност ове академије је њена изузетна прилагодљивост. Њени кадрови успјешно пролазе кроз различите политичке епохе. Мијењају се власти, коалиције, политичке пароле и идеолошки украси, али многи „дипломци“ остају на својим позицијама или се након краћег одсуства поново враћају у систем. Као да посједују неку врсту политичке лиценце која важи без обзира на изборне резултате.
То је можда и највећи парадокс наше транзиционе стварности. Грађани на изборима гласају за промјене, а након извјесног времена открију да су се промијенила имена кабинета, али не и механизми функционисања државе. Нове гарнитуре често обећавају раскид са старим праксама, да би потом откриле чудесне предности већ разрађених метода и почеле да их користе са истим жаром као њихови претходници.
Изгледа да Академија криминала има и програме преквалификације.
Тако некадашњи критичари система постају његови најревноснији браниоци, а борци против привилегија веома брзо открију предности службених возила, функција, одбора директора и разних савјетничких мјеста. Човјек би помислио да је у питању нека врста убрзаног курса политичке трансформације.
Највећи успјех ове академије ипак није у кадровима које производи. Њен највећи успјех је у томе што је успјела да обликује друштвену свијест. Годинама се грађанима шаље порука да је поштење лијепа, али непрактична особина. Да се успјех не постиже знањем и радом него везама и припадношћу круговима моћи. Да је подобност важнија од способности и да су правила ту углавном за оне који немају заштиту.
Када таква логика постане дио свакодневице, академија више не мора да улаже велике напоре у образовање нових генерација. Систем сам производи нове кандидате. Млади људи гледају шта се награђује, а шта кажњава. Гледају ко напредује, а ко остаје по страни. И многи долазе до закључка да је најбржи пут до успјеха управо упис на ту невидљиву академију.
Саркастично посматрано, ријеч је о најуспјешнијем пројекту у модерној историји Црне Горе. Док бројне реформе пропадају, док стратегије остају мртво слово на папиру, Академија криминала функционише без грешке. Њена мрежа је стабилна, њени дипломци добро повезани, а њена способност прилагођавања новим околностима заслужује озбиљна научна истраживања.Међутим, иза ироније остаје горка стварност.
Друштво које се ослања на такве механизме неминовно слаби. Институције губе кредибилитет, закони ауторитет, а држава повјерење својих грађана. Економски развој постаје спор и нестабилан јер способни и образовани људи све теже прихватају да живе у систему у којем су резултати мање важни од припадности одређеним круговима.
Највећа цијена не плаћа се данас него сјутра. Она се огледа у генерацијама које губе вјеру да се рад исплати и да правда постоји. А када једно друштво изгуби повјерење у правду и институције, тада почиње његово тихо урушавање.
Зато суштинско питање није да ли постоји Академија криминала као метафора. Питање је да ли постоји довољно снаге да се прекине модел по којем се њени „дипломци“ непрестано рециклирају кроз различите структуре власти и моћи.
Уколико се та пракса настави, Црна Гора ризикује да остане заробљена у бескрајном кругу привидних промјена и стварног стагнирања. Мијењаће се заставе на кабинетима, говори на конгресима и партијски слогани, али ће суштина остати иста.
А држава у којој се власт мијења, а систем остаје заробљен интересима привилегованих група, није друштво које корача напријед. То је друштво које се врти у круг, убјеђујући само себе да се креће.
И зато је крајње вријеме да се затвори ова метафоричка Академија криминала и да се отвори простор за нешто што је у нормалним државама једино мјерило успјеха – знање, одговорност, поштење и једнака правила за све. У супротном, најсигурнија диплома у Црној Гори и даље неће бити она стечена на универзитету, већ она издата од невидљиве академије која већ предуго управља судбином овог друштва.
