Пише :Дејан Бешовић
Иако је, прешавши у Русију, одмах од границе промијенио тон и држање ,био је, с једне стране, и ако то не наговјештава нигдје, свјестан да не може даље ићи у тражењу неке нове среће; с друге стране, и то изрично каже, био је, као и велики број Срба онога доба, идолопоклонички засијењен Русијом царског сјаја из 18. вијека, постао скроман, бојажљив, понекад и прекомјерно понизан у дуготрајном молбеном ставу ради вишег чина, који је пропустио узети приликом доласка у Русију када му је чин био скоро нуђен, сву ту понизност показује у мјери у којој ни изблиза није био то у отаџбини . Он ипак није дошао у Русију „у лов на почасти и чинове“, као што је то у љутини рекао за неке странце велики руски пјесник Љермонтов. И Пишчевић и већина његових другова добро су послужили у војној организацији Русије. Пишчевић о томе говори хвалећи се помало, али искрено и поштено. Ипак и ту остаје занимљив приповједач живота на пример, опис сусрета са владиком Василијем Петровићем црногорским, на кога је остао огорчен, због владичиног лукавства. И Доситеј је од истог владике био једном исмејан – у анегдоти: „дуга је дуга, није качни обрачу“ – али је Доситеју од тога остало само весело сјећање. Врло је живо испричан чак и опис насељавања на пустој земљи Славено Сербије). Осјећао је како треба причању дати живота. То се види и у његовим описима путовања, гдје редовно успијева да незанимљиве и неважне ствари сведе на најмању мјеру, или да остане само на узгредном помену. Једно од најбољих места у Мемоарима јесте опис страшне планинске бујице која га је задесила при преласку Карпата, и која му је у смрт однела жену и дијете. Не тражећи књижевне ефекте (зацијело да није много ни знао о њима), простим ријечима описао је ту своју породичну несрећу.
Колико је Пишчевић добар приповједач показује можда најбоље трећи дио Мемоара, епизода из интервенције Катарине Друге у Пољској. Наш Пишчевић није ту имао симпатичну улогу, што он, очевидно, није осјетио. Али је епизода испричана врло живо. С њом се Мемоари и прекидају: зацијело је писца смрт затекла.Често истиче своје знање њемачког (с којим се у Русији помагао у првим мјесецима). Знање њемачког језика помогло му је много у стицању војничких чинова у Аустрији у доба кад је само још мали број официра владао тим језиком. Ово истицање учини се понекад као хвала, али он увијек истакне и увиђавност својих родитеља, који су омогућили да дође до тог знања, неопходно потребног, као што он истиче, у држави која је била скроз њемачка прецизније рећи германска ,по своме уређењу. Његово школовање у Бечу, на жалост само кратко поменуто, и описи сусрета с људима у Њемачкој и у Аустрији дају нам јаснију представу о начинима на које су аустријски Срби улазили у просвјету Запада.О своме учењу „славенског“ (некад га назива „матерњим„) – тај назив значи ваистину оно што се касније звало славјаносерпски – говори врло мало. Уколико је у том његовом славенском било црквених елемената, они су му само помогли да брже научи руски књижевни језик, који је добро научио, а свој славенски почео брзо заборављати: Нил Попов, издајући његов рукопис, имао је само један једини његов србизам да објасни руским читаоцима. Тако се Србин брзо претапао у „јединоплемени“ народ руски, како се то онда и касније , све до Његоша, говорило.У једном тренутку очајања када га је секретар руског посланства, на првом пријему, одбио он је сам казао тешке, тужне ријечи о сеоби наших људи у Русију, о очајничким поступцима његовим само да стигне до Русије. У том тренутку у њему се за кратко вријеме јавио дубоки, скривени нагон националног самоодржања. Још једанпут је, и још у краћем трајању, проговорио тај нагон: кад је чуо ријечи генерала Енгелсхофена. Тај Њемац, у великој тиради прекора и неодобравања сеобе у Русију, пророчки је рекао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити и ако је погрешно тврдио да им слична опасност у Аустрији ни најмање не пријети. Срби су се у Русији заиста претопили, Нова Србија и Славено-Сербија су се потпуно изгубиле. Само је Пишчевић са својом књигом духовно остао у своме народу.Он каже :
Увек сам желео да свом народу учиним неко добро и да му будем од неке користи, Увек сам о томе мислио и колико ми је било могуће то и у дело приводио. Написао сам једну књигу, пре ове, у којој се говори о српском народу, о српским владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима и деспотима, као и другим догађајима из прошлости народа српског, и надам се да ће моји сународници тај мој рад примити као знак љубави. А сада, у овој књизи, говорићу о самом себи, и то не красноречива, него кратко и просто, онако како су се срећни и несрећни доживљаји у мом животу ређали један за другим.
Ова моја књига имаће три дела.
Први ће говорити о доживљајима моје ране младости, о моме школовању, и мојој служби у аустријској војсци – од почетка па до мог доласка у Русију.
Други ће говорити о мом животу у Русији, и о свему што ми се тамо дешавало до поласка мога у рат на Пољску, 1767. године.
Трећи део ће говорити о конфедерацији Пољској и о рату с Пољском, после ког је дошао страшни и дугогодишњи руско-турски рат.
Завршићу са последњим годинама мога живота у пензији, за које сам време пребрао и прегледао све своје раније белешке, из којих је и постало ово дело.
Дошао сам на свет, како су ми родитељи казивали, 4. септембра 73. године. Отац мој Стефан, син Гаврила Пишчевића, потицао је из старе племићке породице, као што се из родослова јасно види. Имао сам браће и сестара и млађих и старијих. Било нас је четрнаесторо деце. Ја сам био четврти по реду. Од родитеља сам добио добро васпитање. Кућа у којој сам се родио била је у Славонији, у малом месту Шиду. То је место припадало тадашњој Подунавској ландмилицији. Мој отац је био капетан и заповедник тога места.
Ја сам био још одмалена, пре него што памтим за себе, по причању моје мајке, веома жив. Родитељи су ми се трудили да ме што боље упуте у науке и зато су ме већ у петој години почели учити читању и писању мога славенског матерњег језика. Имао сам учитеља код којег сам, с почетка, имао успеха као и сва друга мала деца. Азбуке сам се прихватио с вољом и, што даље, ишло је све боље. И тако сам дошао до своје осме године, а онда су ме родитељи одвели у град Петроварадински Шанац моме ујаку, вишем капетану Секули Витковићу, који се те године био ту доселио и примио команду над пуком Подунавске ландмилиције. У том граду била је школа, ради које сам био и доведен. У њој сам продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински. Ту сам стао често побољевати, па су ме родитељи због тога вратили кући, где сам провео неколико месеци. Због болести сам доста изгубио у учењу, а нарочито у латинском. Али, како сам ускоро прездравио, наново су ме одвели у Петроварадински Шанац, па сам наставио где сам стао и успео да допуним и постигнем све што сам изгубио. У то време је мој ујак, виши капетан Секула Витковић, по службеној потреби, прешао био у престони град Беч, па су моји родитељи и мене с њиме заједно послали тамо ради немачког језика. Тамо ме је ујак дао у један пансион. Он се у Бечу задржао близу пола године, а кад је добио чин потпуковника, вратао се натраг кући, а ја сам ради учења остао тамо три године. Учио сам вредно и постигао у немачком прилично. Лако сам говорио, читао и писао, а уз то сам научио и играти и цртати. Учио сам и аритметику, а почео се и у геометрији сналазити. Међутим, мати ми се јако разболе од жалости што су јој деца, моја млађа браћа и сестре, помрла, и, како сам јој само још ја остао, послали су по мене и довели ме кући.Мати се јако обрадовала моме доласку, а кад су још она и отац видели да већ добро владам немачким и да преводим разна немачка писма, као и наредбе које је мој отац добијао од команде, били су још радоснији. Тако ја проведем код куће четири месеца бавећи се читањем и писањем.
(наставиће се)
