Пише: Тихомир Бурзановић

У Црној Гори данас постоји готово невјероватан политички феномен – што се више нека странка заклиње у српство, православље, традицију и националну угроженост, то се брже распада на фракције, сукобљене кланове и увријеђене политичке сујете.

Као да је основно правило просрпске политичке сцене постало: ако нема свађе, онда нема ни политике.

Док други народи стрпљиво граде политичке платформе, координишу интересе и договарају заједничке наступе, код просрпских неокомунистичких структура у Црној Гори и даље траје бескрајно такмичење у томе ко је „већи Србин“, „већи православaц“ и „већи заштитник народа“. Резултати тог надметања су, међутим, катастрофални – разбијене коалиције, подијељене странке, кадровски хаос и потпуно одсуство озбиљне државне политике.

Албанске странке су схватиле нешто што овдашњи самопроглашени национални лидери никако не могу да науче – национални интерес се не брани дневним драмама, него дисциплином, организацијом и јединством. Зато све отвореније говоре о заједничком наступу и стратешком политичком дјеловању. И бошњачке партије све више показују сличну политичку зрелост.

За то вријеме, просрпски блок у Црној Гори дјелује као политичка верзија кафанске свађе која никада не престаје.

Демократски фронт, некада представљан као историјско окупљање српског народа, распао се оног тренутка када је требало показати способност управљања државом. Док су били у опозицији, све је изгледало једноставно – довољно је било викати против ДПС-а, организовати протесте и производити атмосферу сталне кризе. Али када је дошло вријеме да се нешто конкретно уради, испоставило се да иза великих националних парола стоји врло мало знања, способности и државничке одговорности.

Још трагичније је то што су грађани, након толиких година борбе против партијског запошљавања и партитократије, добили готово исту матрицу понашања – само са другим именима и заставама. Иста логика страначке подобности, исти кадровски експерименти, исто постављање неспособних, али лојалних људи на важне функције.

Критеријум није био знање, него послушност.

И зато данас никога више не чуди што су многи од тих „провјерених кадрова“ први напуштали сопствене странке, рушили коалиције и мијењали политичке таборе када су осјетили да брод тоне. Јер политичке организације које су грађене на интересу, а не на идеји, неминовно завршавају у распаду.

Излазак ДНП-а и Милана Кнежевића из Владе, под изговором борбе за српски језик, ћирилицу и национална права, само је нова епизода старе политичке представе. Увијек исти сценарио: драматична саопштења, патриотска реторика, приче о угрожености народа и свечане заклетве на одбрану српства. А онда – ништа.

Нема озбиљних закона, нема институционалних рјешења, нема дугорочне стратегије, нема резултата.

Све се своди на политички маркетинг и производњу сталне кризе, јер је то једини терен на коме се ове структуре добро сналазе. Мир, стабилност и системски рад за њих су очигледно много опаснији од политичких конфликата.

Поставља се зато логично питање – може ли се уопште ујединити политички блок који је читаву своју историју градио на подјелама, унутрашњим обрачунима и култу политичког вође?

Тешко.

Јер овдје није ријеч само о различитим политичким ставовима, већ о дубоко укоријењеној политичкој култури сукоба. Те странке годинама опстају тако што непрестано производе непријатеље – ако нема спољног противника, онда се проналази унутрашњи. Ако нема издајника, онда се измисли. Ако нема кризе, онда се направи.

И управо зато се просрпски политички блок у Црној Гори данас више бави самим собом него било каквом озбиљном националном или државном политиком.

Највећа иронија је у томе што су партије које су годинама причале о националном јединству постале шампиони политичког уситњавања. Свако оснива своју странку, свој покрет, своју коалицију, своју „истинску“ националну причу. На крају испада да у Црној Гори има више „јединствених српских опција“ него стварног јединства.

Док мањинске странке рационално укрупњавају политичку снагу, просрпске неокомунистичке структуре настављају да се дробе у бескрајним сукобима сујета, интереса и лажног патриотизма.

И можда је то најпрецизнија слика њихове политике – много буке, много заставa, много великих ријечи, а све мање снаге, озбиљности и стварног утицаја.