Пише :Дејан Бешовић

Курир му је успут испричао како Хорват нема никакву намјеру да му издејствује чин, већ да су њему најбитнији Црногорци, јер на основу броја људи у Новој Сербији добија новац од двора. На путу ка Миргороду, граду у Новој Сербији гдје је живео Хорват, Пишчевић је застао у Криловском Шанцу да би видио своју будућу жену, Хорватову братаницу. Сјутрадан, Пишчевић стиже у Миргород где га је примио Хорват и населио. У том мјесту се Пишчевић упознао са мајором Шмитом, родом из Мађарске. Овај му је говорио како је Хорват превртљив и како ће пропасти ако не предузме нешто. Пишчевић је ријешио да разговара са Хорватом и да захтева да га премјести у Македонски пук или да га пусти да се врати у Петровград.Хорват му је одмах обећао да ће га премјестити у Македонски пук, да ће га послати у рат и да ће му дати потпуковнички чин. Такође, рекао је да је женидба на помолу и да ће му он лично дати коње за рат. Међутим, после неколико дана, Хорват је почео своју игру поново, рекавши да од свадбе неће бити ништа уколико Пишчевић оде у рат против Пруске. Пишчевић је на то пристао и почео је да чека дан када ће добити наређење да пође у рат. Када је добио наређење, Пишчевић се негативно изненадио. Наређење је гласило да пође са Бугарским пуком у Малорусију и да се настани у месту Манжелеј, близу Нове Сербије. На Пишчевићево питање о Македонском пуку и рату, Хорват је одговорио да ће, чим се настани са Бугарским пуком, добити премјештај у Македонски пук. Када је стигао у Малорусију, Пишчевић је почео да формира Бугарски пук. У почетку је имао проблеме са војницима, али су постепено почели да га уважавају и Пишчевић се надао да ће ускоро добити наредбу да пође у рат. Сљедећа наредба је била да се Бугарски пук премјести у оближње место Белоцерковку.За све вринеме док је Пишчевић покушавао да среди Бугарски пук, Хорват му је радио иза леђа. На све могуће начине је покушавао да га омета. Плаћао је сељацима да се жале на војнике како би могао Сенату да пошаље извештај како је Пишчевић лош официр и како би могао да га уклони. Пишчевић му је сада, када је довео Црногорце, био сувишан и није хтио да га има близу себе.Ускоро је Пишчевић добио наређење од Хорвата да пређе у Македонски пук и да се спреми за рат. Хорват је прећутао да је у Сенату заправо средио да заповедник Македонског пука, мајор Костјурин, добије потпуковнички чин и да он иде у рат. Он је Пишчевићу ту наредбу дао само да би овај попунио Македонски пук најбољим људима из Бугарског, мислећи да ће им он бити командант. Када је послао људе, Пишчевић је чекао наредбу да и он крене у Македонски пук. Међутим, од тога није било ништа и Хорват је брзо после тога наредио да Пишчевић са остатком Бугарског пука пређе на ново место, у Городишче, на обали Дњепра, преко пута Нове Сербије.

Тако је дошла 1762. година и царица Јелисавета Петровна је преминула и наследио ју је сестрић Цар  Петар Трећи, а Пишчевић је још увијек имао чин вишег мајора. Није хтео више да чека на женидбу и због тога је ринешио да то преузме у своје руке. Отишао је у Криловски Шанац и оженио се Хорватовом братаницом. Нови цар је чуо за неправилности у Новој Сербији и одредио је кнеза Мешчерског да испита ситуацију. Таман када је кнез Мешчерски стигао у Нову Сербију, умјесто Петра Трећег на престо је ступила Катарина Друга и она је поновила кнезу Мешчерском да изврши истрагу у Новој Сербији. Убрзо су Хорватови пукови распуштени и Пишчевић је отишао у Москву и поднио молбу Сенату да га ослободе Хорватовог заповједништва и да му додијеле потпуковнички чин. Молба је била примљена и чин му је обећан. Хорват се није предавао и наставио је да Пишчевићу прави пакао од живота. Преко својих људи, Хорват је проширио вијест да је Пишчевић крив за све нерегуларности у Новој Сербији. Чин је опет био све даљи од Пишчевића. На крају је комисија утврдила Хорватову кривицу, осудила га, а Нова Сербија је 1763. године преименована у Новоросијску губернију.Пишчевић је послије много перипетија ступио на дужност у Српски пук као виши мајор. Старешина тог пука је био пуковник Петар Текелија. Дошавши у Српски пук, Пишчевић се пренеразио када је схватио у каквом је стању пук. Брзо се дао на уређивање пука заједно са командантом Смоленске дивизије гдје је пук припадао, генералом-пуковником Нумерсом. Кад су уредили пук, стигла је наредба за покрет у Пољску. Тек што су стигли на пољску границу, наређено им је да се врате назад, јер је проблем у Пољској ријешен мирним путем.

У зиму 1764. године, Пишчевић је добио допуст од 4 месеца и са женом и новорођеним сином се упутио у Криловски Шанац код таште. На путу им се десила страшна несрећа. Морали су да пређу залеђену речицу Крјуков, на самом њеном ушћу у Дњепар. На средини ријеке лед је почео да пуца и умало је Пишчевић поново изгубио жену и дете. На срећу, нико није погинуо и зиму је Пишчевић провео код таште.

Када се Пишчевић у пролеће 1765. године вратио у своју Смоленску дивизију, сачекало га је пријатно изненађење. Напокон је добио толико жељени чин потпуковника и постављен је у новоформирани Харковски хусарски пук у Харкову. Заповедник Харковског хусарског пука је био пуковник Никола Чорба, чија је сестричина била Пишчевићева жена. До лета 1766. године, пук је био утрениран и спреман за инспекцију. Да би показали спремност пука, Пишчевић и Чорба су позвали главног команданта и инспектора Шчербињанина да дође и да изврши смотру новог пука. Инспектор је био задовољан и похвалио их да су један од најбољих пукова које је он видео током живота.

                          (наставиће се)