Пролеће је мирисало на траву и младост, али су црне чавке што су данима надлијетале Вранешку долину доносиле неку тешку и злу тишину. Као да је само природа слутила трагичну погибију младог учитеља, чији се живот угасио прије времена.

Рако, син Милована Жижића и мајке Бјеле, родом од честитог браства Кувељића, међу три сестре.

Завршио Рако Гимназију У Бијелом  Пољу, учитељску једногодишњу школу у Приштини. Запослио се и радио у Основној школи „Милован Јелић“ у Павином Пољу, одјељење  у Грабу. Јединац, љепотан, са ријетким стасом  и поносним мушким гласом. На женидбу стасао. Живио на скромном породичном домаћинству, малом али плодном у Лековини. Милован са пордицом је отишао у колонизацију, а пошто дјеца нијесу могла да издрже војвођанску климу,  вратили су се у Лековину. Учитељ Рако жарко је желио да положи вожњу  и да купи ауто. Инструктор  му  је био Живојин Секулић, са Коврена , са старом плавом фићом. Брзо је Рако научио да вози.  Кренуо је Рако са својим колегом професором Мирашем Шестовићем, са Мирашевим аутом у Затон да посјете школу. Мираш добио ауто фићу за први мај. Двије недјеље прије трагедије.  У моменту кад је Рако ушао сам у ауто, у Затону, приликом окретања и умјесто  да убаци у прву брзину, убацио је у рикверц. У међувремену истом траком је наишао камион марке МАЗ, ударио у задњи дио аута и понио га у пропуст поред пута.  Ауто је згужвано. Од удара пукао је грудни кош Раку, и на мјесту изгубио живот. Рако је погинуо у фићи власникла проф. Мираша Шестовића, којег је добио за први мај. Ново ауто и нови возач. . Мираш је од те туге пропао, преживио је трауму, јер му је погинуо добар друг и пријатељ у његовом ауту. Требало је дуго времена да прође да Мираш купи друго ауто.

Леш је одмах пребачен у бјелопољску болницу.На улици Тале срета  свог комшију  и колегу са директором школе из Затона,који  му саопшти да је погинуо онај  колега у Затону. Тале ће : „Је ли у плавом или  црном ауту“. Овај:“У плавом“.

Пошто се нашао Тале са проф.Петком Бошковићем ,оба  су пошли у Болницу,гдје им је др Раде Јоксимоивић, хирург саопштио да је смрт  Ракова наступила на лице мјеста.

Њих двојица су подијелили улоге. Петко Бошковић да обавијести рођаке Жижиће у Бијелом Пољу, а Тале да у Павином Пољу обавијести породицу, пријатеље и грађане.

Најтеже је било саставити групу људи који ће отићи кући код Милована и Бјеле да им саопште ту тужну вијест. Пошли су колеге учитељи,наставници: Момчило Човић, Драго Кнежевић, Тадиша Лековић и пуковник Вулета Јакшић. Кад су дошли до  улазних врата куће Жижића,на вратима су остали само Тале и Вулета, а остали нијесу имали снаге  да уђу унутра , јер су видјели два стара лика, двије изнемогле силуете, како сједе на каучу. Вулета је био велики пријатељ са Милованом из ратних дана, а комшија и пријатељ са Талом и његовом породицом ,посебно са оцем Крстом. Кад их је угледао, Миловану је било јасно да очекује страшну вијест,па је сам  проговорио :“ Вулета гдје  ми је погинуо Рако „. Овај му је одговорио,да није погунуо већ је повријеђен у Затону. Тале је прилазећи Миловану, рекао:“Рако је погинуо у Затону Миловене. Тешко могу наћи ријеч утјехе. Нико не зна како је твоје срце Миловане. Смогни снаге Миловане Жижићу“. Ушли су и остали унутра. Милован се окренуо супрузуи Бјели :“Рекох ли ти ја Бјела да ће Рако да нам погине“. Бјела је ћутала, у шоку, од туге од жалости, изгубила је говор, није проговорила ни једну ријечи. Срце мајке и јатке само што није пукло. Њен живот се завршио.Њени снови и све животне наде су покопане. Она не живи више. Она не може ријеч да изусти.

Милован наставља:“Ја сам Вулета љетос косио ливаду поред Љубовиђе. Кад смо отковали косе, ја и Рако заспали смо.  Он мало ниже од мене а ја до њега.  Сањао сам да се наоблачило, да изнад Жубера црни облак  се спустио над  долином Вранешком. Надошла Љубивиђа и дошла до нас.  Ја сам у сну руком ухватио за косу Рака, али ми га је вода отргла и однијела. И ево одније  га.“, А баба Бјела у међувремену упита Тала, :“Ожени ли ти Рака  Тале, обећао  си  ми. Ево ожени, не испуни оно обећање које је Рако дао, да ће се оженити у мају, кукуј мајци кукавици, куку мајци несрећници, кукуј мајци црној други, леле мене срце сине. Леле снаго дома мога, али сада утртога, леле мене мој Ракуне..“.

Мајка Бјела је стално молила  Тала да утиче на Рака да се жени.  Тале је притискао Рака, и он му обећао да ће да се женити  у мају. Судбина је хтјела  да је Рако и погинуо 13 маја 1972.године.

Жалост је потресла цијелу Вранешку долину. То је била највећа и најмасовнија до тада сахрана у Павином Пољу.  Вијенаце и цвијеће су носили ученици и омладина Вранеша.  Леш је био изложен у учионици, а преко дана у школском дворишту. Вранешку долину је проламао лелек лелекача и  јека тужбалица.  Свак је плакао. Један колега га је  до изласка из школског дворишта испратио са лелеком.

А учитељ Рако Милованов је био сав лијеп и риједак момак. Уживао је поштовање . Имао је стас, отменост, достојанство. Момак на женидбу. Нема те вранешанке која је била равнодушна према овом љепотану. А Рако,  понос дома, браства и Вранеша.  За пола године нико у кафанама у Лековини  није запјевао. Жалили су Рака Жижића-.  Сахранио је Милован сина Рака да сузе није пустио, прецркло срце. Милован је црни барјак на кућу ставио. Милован и Бјела су чекали задњу уру сједећи поред поред улазних врата куће, једно поред другога, бонтали, да ријеч по цио дан  неби проговорили , чекали своју задњу уру.Тада би били најсрећнији, да загрле сина јединца, да му ране превију, и да му кажу „сад ништа више сине, снаго, срећо неће да те боли, ево те у узагрљају мајке и тате“.

Од новца који је Рако припремио од посјечене грађе на Жуберу за куповуну аута, отац му је саградио споменик.

Од бола срца су им препукла за сином јединце,сином од заклетве.

Тадиша—Тале Лековић

Учитељ-Вранеш