Пише : Тихомир Бурзановић

Политика је најозбиљнија онда када престане да служи дневним страстима и почне да служи дугорочним интересима народа. Управо у том контексту треба посматрати ставове Жељка Пантелића о политичком дјеловању Андрије Мандића и његовом све видљивијем позиционирању као лидера који разумије да се будућност српског народа у Црној Гори не може градити на изолацији, конфронтацијама и сталном враћању у ровове прошлости, већ на политичкој зрелости, стабилности и европској интеграцији.

Дуго је политичка сцена Црне Горе била оптерећена подјелама у којима су Срби често били гурнути у дефанзивну позицију — између потребе да сачувају свој идентитет и страха да ће сваки покушај институционалне борбе бити представљен као пријетња држави. У таквим околностима, било је много лакше остати у улози вјечите опозиције, неговати политику отпора и политичке емоције претварати у једину платформу дјеловања. Међутим, вријеме је показало да народ не живи од симболичких побједа, већ од политичке стабилности, институционалне заступљености и способности да буде равноправан чинилац друштва.

Зато су Пантелићеве оцјене важне јер указују на суштинску промјену политичке парадигме. Андрија Мандић је, без обзира на бројне критике које је годинама трпио, очигледно препознао да се интереси Срба у Црној Гори могу најбоље заштитити унутар европског политичког оквира, а не на његовој периферији. То није одрицање од националног идентитета, како то неки желе представити, већ управо супротно — покушај да се српски народ трајно институционално учврсти у систему који гарантује права, слободе и политичку равноправност.

Посебно је значајна Пантелићева теза да би Мандић могао остати упамћен као политичар који је Србе у Црној Гори увео у Европску унију. Та оцјена на први поглед може звучати амбициозно, али у себи носи дубоку политичку логику. Европска унија није само економски или геополитички пројекат; она је простор у којем мањи народи и заједнице добијају снажне механизме заштите свог идентитета, језика и културе. За српски народ у Црној Гори, то би значило трајнији и сигурнији оквир за очување националног достојанства него што су то икада могли обезбиједити политички конфликти и сталне друштвене тензије.

Управо због тога је важно што је Мандић, како се може закључити из Пантелићевих ријечи, почео да гради политику која прихвата црногорску државу као заједничку кућу свих њених грађана. Такав приступ не значи асимилацију нити одустајање од српског идентитета. Напротив, то је показатељ политичке зрелости: схватање да се национални интереси најбоље бране онда када сте дио процеса одлучивања, а не када стојите са стране и одбијате сваку могућност компромиса.

Посебну тежину има и Пантелићева оцјена да би српски језик могао постати један од званичних језика Европске уније. То би заиста био историјски тренутак за српски народ, али и снажан доказ да се мудром и прагматичном политиком могу постићи резултати који су некада дјеловали недостижно. Језик није само средство комуникације; он је темељ културног и националног идентитета. Зато би међународна институционална афирмација српског језика представљала побједу културе, а не конфликта.

Мандићева политика у посљедњем периоду показује и нешто што је дуго недостајало политичком животу Црне Горе — спремност да се превазиђу старе подјеле и отвори простор за политички реализам. Народ који живи у сталном политичком сукобу временом губи енергију, перспективу и вјеру у институције. Насупрот томе, политика договора и постепеног приближавања европским стандардима ствара амбијент у којем се национална питања рјешавају кроз институције, а не кроз тензије.

Наравно, сваки заокрет у политици носи ризик неразумијевања и критика. Увијек ће бити оних који ће сваку промјену тумачити као слабост или одступање од ранијих позиција. Али истински државници се не мјере по томе колико су гласни у опозицији, већ по томе да ли су способни да препознају историјски тренутак и поведу народ ка сигурнијој будућности.

У том смислу, Пантелић исправно препознаје да политика Андрије Мандића више није политика искључивости, већ политика интеграције — и националне и европске. То је важна разлика. Јер будућност Срба у Црној Гори не зависи од сталног продубљивања подјела, већ од способности да буду уважен и снажан политички фактор унутар европске и демократске Црне Горе.

Ако се та политика настави, могуће је да ће вријеме показати како је управо овај период означио почетак нове политичке епохе у којој су Срби у Црној Гори престали да буду тема спорења и постали равноправан носилац европске будућности државе у којој живе.