Пише :Дејан Бешовић
Радослав Грујић (1878–1955) је био истакнути српски
теолог, дугогодишњи професор Богословског (Теолошког) факултета у
Београду и учитељ многих српских духовника. Рођен је у Земуну, гдје се и
школовао, а завршио је Богословију у Сремским Карловцима. Дипломирао је правне науке у Бечу (1908) и философију у Загребу (1911). У Загребу је потом и
од бранио докторску дисертацију 1919. године. Као истакнутог српског
националног радника ухапсиле су га аустроугарске власти 1914. године
као „велеиздајника“. Предавао је на Богословском факултету у Београду
и Философском факултету у Скопљу, гдје је држао катедре за националну
историју и историју цркве. На оба факултета биран је за декана. Истражи-
вачки се бавио историјом Срба у Хрватској и Славонији и историјом СПЦ, а објавио је више од 250 радова. Био је редовни члан матица српске, хрватске
и словеначке, а од 1939. године и дописни члан СКА(САНУ). Сматран је за једног
од највећих научних ауторитета за старе српске рукописе и књиге. Био је
управник Музеја српске цркве.
За вријеме Другог свјетског рата проф. Грујић је врло предано радио
на прикупљању материјала и свједочанстава о геноциду над Србима у НДХ.Његов сарадник др Ђоко Слијепчевић означио га је као иницијатора састављања Меморандума о усташким злочинима над Србима у НДХ који је СПЦ упутио војним заповједницима Србије Шредеру и Данкелману.Проф.др
Грујић је улагао велике напоре и у нормализацију теолошке наставе у земљи,а имао је и истакнуту улогу у раду на изради Српског цивилно-културног
плана. Као декан Теолошког факултета био је одређен за члана матичне
комисије за припремне радње на Српском цивилно-културном плану, чијем је развоју допринио и неколико реферата које је лично израдио.
По ослобођењу земље, нове власти су првобитно контактирале
са њим у циљу добијања информација о размјерама злочина над српским
народом и његовим културним и духовним добрима у НДХ. Познато је да
им је проф. Грујић ревносно помагао неколицином исцрпних извештаја које
је припремао за вријеме окупације. Недуго затим, бива, кажњен је удаљавањем са Универзитета од стране Суда части Универзитета (одлуком од
3. априла 1945) и лишавањем српске националне части, одлуком Народног
одбора Рејона Првог из септембра 1945. године. Ове одлуке су имале великог
утицаја и на његово материјално стање, па су му послијератне године пролазиле у великој материјалној оскудици. До краја живота истраживао је
историју цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци, али
је мало објављивао. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.Према информацијама тренутно познатим и потврђеним у српској историографији, иницијатива за пренос моштију била је лично дјело неколико српских интелектуалаца, међу којима су најзначајнију улогу одиграли проф. др Радослав Грујић, професор и декан Теолошког факултета, и др.Миодраг Грбић, кустос Музеја кнеза Павла. Они су, користећи се личним
познанством и благонаклоношћу коју је према њима и српском народу у
целини изражавао мајор др Јохан Албрехт фон Рајсвиц (Johann Albrecht /
Freiherr von Reiswitz) успјели да обезбиједе дозволу и адекватну подршку за пренос моштију српских светитеља цара Уроша, кнеза Лазара и деспота
Стефана Штиљановића.Штавише, мајор др Рајсвиц се и сам ангажовао
у овом подухвату, обезбеђујући превоз и лично пратећи мисију из Србије
на чијем се челу нашао проф. др Грујић. Још је недовољно расвијетљена улога архимандрита Лонгина, настојатеља манастира Врдника-Раванице,
у потенцијалном иницирању процеса преноса моштију. Он је самостално
упозорио Синод о страдању фрушкогорских светиња и тиме допринио актуелизовању овог питања у Српској православној цркви и влади Милана Недића.Од српских институција пресудну улогу у организацији ове акције и њеном извршењу имало је Министарство просвете и вера, по чијем се решењу од 11. априла 1942. године и кренуло у пренос моштију. Њих је
касније, на челу државне делегације, на граници окупиране Србије дочекао
помоћник министра Владимир Велмар-Јанковић.
Из окупиране Србије пут Фрушке горе кренули су 13. априла рано
ујутру др Грујић, барон др Рајсвиц и др Миодраг Грбић. Њихова веза и
пратилац кроз територију НДХ био је мајор Владимир Рогоз, хрватски
официр за везу при Штабу војноуправног команданта Србије. Мисија је путовала аутомобилом српске владе који је пратио њемачки војни камион за транспорт моштију који је обезбедио др Рајсвиц. За безбједност мисије на територији НДХ бринули су њемачки војници, уз присуство локалних домобрана и усташа. Поворка је из Земуна отишла у Руму, одакле је настављен пут ка Сремској Митровици. У Митровици су се чланови српске мисије упознали са фолксдојчером Марлен Дитрихом, комесаром манастира Шишатовац, у коме су лежале мошти деспота Стефана Штиљановића. Са комесаром је пут настављен до самог манастира, гдје су пронађене оскрнављене мошти
светитеља и после потврђивања њихове аутентичности припремљене су за
транспорт у Србију. Следеће одредиште био је манастир Јазак. Мошти светог цара Уроша нађене су у оригиналном стању, док је ковчег са опремом у
коме су лежале био опљачкан и лишен свих украса од племенитих метала.
Из манастира Јазак мисија се запутила у Руму, гдје су мошти преноћиле у
православној цркви у центру града. Том приликом окупљеним Србима није
било омогућено да бораве поред моштију и да им се поклоне. Наредног јутра мисија је дошла у село Стејановац, одакле је, користећи и кола локалних
српских домаћина, пошла за манастир Бешеново. У овом манастиру су се
налазиле мошти светог кнеза Лазара, које су ту пренесене пред сам почетак
Априлског рата.Мошти су биле неоштећене али су и у овом случају опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима. Из Бешенова је
мисија кренула назад за Земун (гранични прелаз), уз задржавање једино у Руми да би се преузеле мошти привремено похрањене у градску цркву.
У Земуну су обије комисије саставиле записник о примопредаји, а онда су мошти и мисија проф. Грујића прешли на територију окупиране Србије.Гријић пише ;:
За време преношења светих моштију из камиона у цркву и постављења страже дошли су у цркву многи Срби, а и Немци, па су Срби, преко мене, замолили да им се дозволи бар двадесетак минута да могу отсојати у цркви на молитви при ковчезима/ћивотима својих светитеља, али је хрватски официр за везу одговорио да то не може дозволити, те је народ наш, сузних очију, морао одмах да напусти цркву, а ја сам онима који су били у мојој
непосредној близини дошапнуо, да ће им сав тај данашњи бол накнађен
бити огромном радошћу приликом свечаног повратка српских светитеља у
њихове фрушкогорске манастире… Пошто ми је хрватски официр за везу, бојник Рогоз, дозволио да кључеве од цркве преко ноћи могу задржати за
себе, ја сам цркву закључао; а одређена почасна стража од домаћих немачких војника остала је пред црквом са обе стране улазних врата.
Кад сам у ноћи пошао на одмор у своју собу у хотелу Орао, дошао је
за мном један Хрват и предао ми затворено једно писмо, па се одмах удаљио.
Са стрепњом сам писмо отворио а са великом радошћу прочитао га, јер у
њему сремски Срби, са необично снажним осећањима родољубља, захва-
љују свима који су допринели да се свете мошти српских фрушкогорских
светитеља пренесу у „мајку Србију“ а сачувају од пропасти за боља по ко-
љења која за нама долазе и у своје време врате на своја стара места у Срем. Прилажем то писмо овом извештају као докуменат о ванредној националној
свести и непоколебивој вери заробљених сремских Срба у лепшу и бољу будућност целог нашег народа Светосавског “ .
( наставиће се)
