Поново се у дијелу медијске и невладине јавности покреће стара прича о наводном ћутању Удружења новинара Црне Горе на нападе на новинаре, притиске, СЛАП тужбе и угрожавање медијских слобода. И поново се, без иједне чињенице, покушава створити слика како је Удружење новинара Црне Горе некакав „нијеми посматрач“ друштвених и медијских прилика. Истина је, међутим, много другачија — и много непријатнија за оне који данас дијеле лекције о професионализму и слободи говора.
Руководство Удружења новинара Црне Горе баштини традицију дугу 155 година новинарства у Црној Гори. Управо зато не пристајемо на дневнополитичке улоге, медијска сврставања и навијачко новинарство које је, нажалост, постало доминантан модел понашања на црногорској медијској сцени. Али, изгледа да је у данашњој Црној Гори највећи гријех бити независан и не припадати ниједном политичком, медијском или интересном центру моћи.
Од промјене власти августа 2020. године, ниједан медиј под директном или индиректном контролом актуелних структура власти није дао простор представницима Удружења новинара Црне Горе да се обрате јавности о било којем важном питању. Ни о нападима на новинаре. Ни о угрожавању слободе медија. Ни о СЛАП тужбама. Ни о економском положају новинара. Ни о цензури и аутоцензури које су постале озбиљан проблем у црногорским редакцијама.
И онда, након потпуне медијске блокаде, исте те структуре питају: „Зашто Удружење не реагује?“ Како да јавност чује реакцију ако је медији свјесно прећуткују? Како да грађани знају шта је став Удружења ако су врата медијског простора затворена за свакога ко није дио пожељне идеолошке матрице?
То је суштина проблема о којој нико не жели да говори.
Удружење новинара Црне Горе је, практично, на црној листи једног дијела медија, баш као што је било и у вријеме претходне власти. Само су се промијенили политички актери, док је однос према неподобним новинарима и медијским организацијама остао исти. Они који су некада говорили о дискриминацији и медијском мраку, данас примјењују идентичне методе према онима који не желе да буду дио нове политичке и медијске хијерархије.
Зато је крајње лицемјерно држати моралне лекције Удружењу новинара Црне Горе, а истовремено затварати простор за његово дјеловање у јавности. Посебно је опасно што се у дијелу медијске заједнице све више формира атмосфера у којој је дозвољено нападати, дискредитовати и јавно понижавати свакога ко не припада „исправном“ кругу медијских организација и активиста.
Најбољи доказ за то су и јавни позиви појединих представника медија и медијских удружења да се челници Удружења новинара „ваљају у блату“. Тај рјечник не говори ништа о Удружењу новинара Црне Горе, али много говори о стању у дијелу црногорске медијске сцене. Када нестану аргументи, почињу увреде. Када нема професионалног дијалога, појављују се етикете, омаловажавања и јавни линч.
Ми, међутим, одбијамо ту „част“ ваљања у медијском, тужилачком и сваком другом блату. Не зато што смо изнад критике, већ зато што никада нисмо градили своје позиције на хајкама, дискредитацијама и политичким обрачунима. То нисмо радили ни у вријеме претходне власти, када је било много исплативије ћутати. Нећемо то радити ни данас, када су се само промијенили центри моћи и кругови подобних.
Удружење новинара Црне Горе ће наставити да осуђује сваки напад на новинаре, без обзира на њихову политичку, идеолошку или медијску припадност. Јер напад на новинара није питање страначке или идеолошке лојалности, већ питање слободе јавне ријечи и права на професионалан рад.
Али исто тако, Удружење неће пристати да буде дио селективних кампања у којима су једни новинари „важнији“, а други непожељни и невидљиви. Нећемо пристати ни на атмосферу у којој се медијске слободе бране само онда када су угрожени „наши“, док се ћути када су мета они који не припадају доминантним круговима.
Слобода медија не може бити партијски, идеолошки или интересни пројекат. Она или постоји за све — или не постоји ни за кога.
И управо зато Удружење новинара Црне Горе остаје на истој позицији на којој је било и раније: без сервилности према власти, али и без подаништва према било којем медијском или НВО центру моћи. То можда није најлакши пут. Али је једини који је достојан традиције коју носи новинарство у Црној Гори већ 155 година.
Предсједник УНЦГ Тихомир Бурзановић
Секретар УНЦГ Иван Милошевић
