КАО посмртно дете оца Владимира који је страдао у суровим ликвидацијама Бјелопољског комитета 1949. године (време Информбироа), Милован Булатовић је годинама тражио одговоре на питања о том злочину, али и о другим нерасветљеним догађајима који су запечатили судбину многих родољуба и њихових породица, који су у оно време означени као непријатељи државе само зато што се нису одрекли Русије и Стаљина.
Пресуђивали су им саборци са којима су четири године ратовали и крварили у разним офанзивама по гудурама бивше Југославије.
Бројне прикупљене податке Милован је склопио у књигу и читаоцима пренео веома занимљиве и од јавности дуго скриване истине о жртвама на Голом отоку, Светом Гргуру и другим стратиштима. После седам година мукотрпног рада, непроспаваних ноћи, прелистаних и прочитаних на хиљаде страница разних докумената, књига и публикација, Булатовић је на крају, попут прекаљеног историчара, успео да све оно што је до тада гурано „под тепих“ извуче на светлост и смести између корица вредног дела „Информбиро – државни злочин 1948.“
– Одрастао сам као син „народног непријатеља“, што није било нимало лако. Живео сам под хипотеком кривице и стасавао настојећи да кроз време покушам да расветлим те трагичне догађаје – каже за „Новости“ аутор књиге Милован Булатовић.
„Отварајући душу“ наш саговорник додаје да је због очевог црног досијеа испаштала цела породица.
– Решио сам да проговорим, да оживим памћења, изнесем све оно што сам непосредно доживео и видео. Било је потребно више од седам деценија да се сазна истина о Голом отоку – додаје Булатовић, подсетивши да је 16. јануара 1992. године Скупштина Црне Горе донела Декларацију о осуди кршења људских права, злоупотреби власти и третману политичких затвореника на Голом отоку. Међутим, у суштини тај документ није донео велике и очекиване промене, па су надања преживелих и измучених логораша да ће се коначно саопштити имена налогодаваца и сурових егзекутора отишла низ ветар.
приватна архива
– Пролазили су дани, године и деценије све док нису ти мученици напустили овоземаљски свет. А сада се чека да нестане и њихово потомство – упозорава Булатовић, жалећи што се за пуну рехабилитацију голооточких мученика нису отворили тајни досијеи.
– Имао их је у рукама бивши савезни министар одбране Павле Булатовић, који их је и прелистао, али када се срео са Момиром Булатовићем, рекао му је да ће ако се они отворе, у Црној Гори настати грађански рат!
Булатовић подсећа да је уочи петог конгреса КПЈ, у тадашњи Титоград стигао генерал Милован Ђилас са списком од око 400 црногорских информбироваца које је требало одмах похапсити што је и учињено, да би касније, после сусрета са Титом, министар унутрашњих послова Саво Јоксимовић наредио хапшење чак хиљаду људи!
ОТАЦ Владимир је рођен у Ровцима. Био је припадник прве устаничке јединице у Чеочу код Високе чесме 12. јула 1941. године, када је формиран и први герилски вод на територији Бијелог Поља. Био је учесник Пљеваљске битке и до краја рата остао у партизанима. Из рата је изашао као подофицир. Био је на служби у војсци, али морао се демобилисати, јер су му родитељи били остарели, а сестра рањавана у рату па их је требало издржавати и неговати. Погинуо је као службеник среског одбора 24. јануара 1949. са 24 године. Предао се милицији или војсци у Недокусима код Бијелог Поља и одмах је убијен поред Лима где је и сахрањен. Од породице је имао супругу Љепосаву, а ја сам се родио после његове смрти 8. априла 1949. године и добио етикету Стаљиново копиле, присећа се Булатовић.
– Шестог јануара 1949. по великој хладноћи и дубоком снегу, петнаестак челних људи Среза бјелопољског који су били симпатизери ИБ отишли су наоружани у шуму, највероватније да би избегли већ започета хапшења. Та вест о бекству Среског комитета на челу са Илијом Булатовићем који је уживао огромно поверење у партијским редовима и у народу, пукла је као гром из ведрог неба. Исте ноћи у Бијело Поље је стигао Јоксимовић, са још неколико официра. Отпочела је операција гоњења невиђених размера, а у потеру за одметнутим комитетом пошли су припадници удбаши, милиција, војска, мобилисан је и народ, па чак и специјално ангажовани батаљон Кноја из Београда – истиче аутор књиге.
– Међутим, како су се предавали, свирепо су убијани на лицу места без команде и наређења, без суда и пресуде, без сведока. Не само што су људи у бјелопољској касапници на мучки начин убијани, већ су они сахрањивани ту где су и ликвидирани, уз присуство најближе родбине без плача, тужбалица, лелекача и православних обичаја. Том приликом убијено је 12 најугледнијих Бјелопољаца, међу којима и мој отац Владимир.
– Председник Среског одбора Бијелог Поља Раде Обреновић, учесник Мојковачке битке и носилац „Партизанске споменице“, извршио је самоубиство у својој кући кад су хтели да га ухапсе. А ја, Милован, син сам једног од тројице Булатовића који су страдали у бјелопољској касапници. Носим име прађедово, који је био учесник балканских ратова и са два своја сина Радом и Радоицом чувене Мојковачке битке. Касније је заробљен и одведен у Мађарску где је оставио кости – закључује тужну причу Милован Булатовић, илуструјући кроз судбину своје фамилије време када је на овим просторима владала тоталитарна диктатура у којој је комунистичка идеологија прогутала своје најбоље синове.
извор: новости (Велиша Кадић)
