Пише: Дејан Бешовић

Историја цркве у Паштровићима, као и у осталом дијелу Боке Которске, до 11. вијека није довољно проучена. У 12. вијеку се црква у Зетском Приморју и Зети уопште, под утицајем Немањиних синова Вукана и Стевана, колеба између Истока и Запада. Оснивањем Зетске епископије 1219, вјероватно са сједиштем на Превлаци, у Боки Которској, паштровска црква је потпала под њену јурисдикцију. При крају 15. вијека (1484) она долази под управу Цетињске епархије, а послије стишавања Бокељског или боље рећи Кривошијском  устанка од 1869 под Бококоторску епархију.У Паштровићима има око педесет цркава и споменутих  четири манастира: Прасквица, Режевић, Градиште и Дуљево. Ови су храмови подигнути дуж читаве области, по селима и на истакнутијим брежуљцима. Они су већином стари и за многе се не зна кад су грађени. По предању црква Св. Тројице у Прасквици основана је 1050, Градиште 1116.године , а вјероватно да има и старијих. На многим мјестима се налазе црквине, разрушене цркве, које су свакако старије од ових очуваних. Стефан М. Љубиша саопштава „да по манастирским парохијама служе калуђери, а по осталима попови. У Прасквици су два, у Режевићима четири, у Градишту два, a у Дуљеву један“. Сви су манастири богати, јер из ниједног калуђери не просе, већ, напротив, часте народ кад у цркву дође. Вук Стефановић  Караџић пише да у Паштровићима нема више од четири попа, „него им попују калуђери из четири манастира“. Сабља, која се данас чува у Државном музеју на Цетињу, инв. руб. XIII, број 16, коштала је, по саопштењу Луке Вукотића, једног од учесника у овом поклону, око 600 долара. Стријељани су: Саво Анђус, Лазар Срзентић, Ђуро Зеновић, Крсто Вуковић, Марко Калоштро, Нико Павловић и Мило Митровић, чија су имена уклесана, са осталим стријељаним из Боке, у споменик пред манастиром Савином. Владимир  Петковић, Преглед цржвених споменика кроз повесницу српског народа, Београд, 1950, 74 и 260. /С. М. Љубиша, Обшчество Паштровско у окружју Которском (Српско-далматински магазин, Задар, 1849, 34′.

105) В. Караџић, Ковчежић, Беч, 1849, 34.

У 16 вијеку развија се  реформаторски покрет у римокатоличкој цркви, оснива се протестантизам и одвајају се у вјерском погледу сјеверногерманске земље. Овај покрет је изазвао јаку реакцију у римокатоличкој цркви и имао је одјека у јужнословенским земљама,посебно у Српским Паштровићима . Тридентски сабор римокатоличке цркве, који је с прекидима радио дуги низ година од1545—1563.гидине, ставио јe себи у дужност да сузбије реформаторски покрет, да придобије поново протестанте за римокатоличку цркву и још многобројне православце на југоистоку Европе. Са оваквим задацима се оснивају многе конгрегације, међу којима je била значајна Cоngregatio de propaganda fide, која je водила бригу о крајевима у којима још није била спроведена црквена хијерархија

Конгрегација је водила борбу не само против протестаната, него и против православних које је требало путем уније спојити са римском црквом. Стога је папа Клеменс Осми  писао 1599.године  српском патријарху Јовану да пригрли католичку цркву, која је једина спасоносна. Римска курија je настојала да Србе у  Приморју придобије преко уније и по њеном плану ради барски бискуп Марик Бици, са сједиштем у Будви. Он је први са пропагандом започео у Паштровићима, који су били под јурисдикцијом цетињског епископа, рачунајући кад њих придобије да ће лакше продријети у Црну Гору и у правцу истока, у срце Пећке патријаршије. Паштровске прваке, особито калуђере, кад би дошли у Будву, Бици је примао у кућу и указивао им наклоност да би их придобио за католичку цркву. Он је, штавите, послао будванског викара и барског архиђакона Душка  у Паштровиће да „изјаве превелику љубав његову према њима и кажу да њему није ништа толико на срцу колико брига за њихов вјечити спас; зато их савјетују и моле да напусте грчку шизму и ступе у заједницу са римском црквом. Народ је пажљиво саслушао делегате, захвалио се на савјетима, али је тражио времена да о тако важној ствари размисли и да пита старије. У међувремену долази пећки патријарх и ствар омета. Бискуп Бици, плашећи се патријарховог доласка, опомиње которског провидура што пушта страног човјека, поданика Турске Империје, у своје земље. Стога се провидур у фебруару 1609. године  обраћа паштровским главарима да употријебе казне: прогонство, тјерање на галију и друге против оних који би се усудили да приме патријарха, његовог гласника или његова наређења; није дозвољено никоме ни да слуша његове ријечи, па да их послије саопштава. Патријарх је био спријечен да дође у Паштровиће, али он пошаље неког калуђера и запријети Паштровићима најтежим казнама и проклетством ако га не послушају. Неки Паштровићи су ипак били вољни да приме католичку вјеру и 1609.године  пошаљу у Млетке једног калуђера са још два делегата да траже од Сената препоруку за папа Павла Петог . Они су стигли у Млетке, али им је план разбио будвански свештеник Франо Скоровео, заклети непријатељ бискупа Марина. Скоровео је пребацио паштрсвским делегатима што напуштају вјеру својих предака и још више је успио да их одврати од њихове намјере преко неког богатог Грка, ватреног присташе грчке цркве (шизме), који је живио у Млецима О томе пишу Јован  Радонић, Рад на унији Црногорског Приморја у првој половини 17.века (Историски записи, Цетиње, 1954, 305). Ј. Радонић, Римска курија у јужнословенске земље од ХVI до XIX века, Београд, 1950, 3 и 4); Ј. Радонић, Рад на унији Црногорског Приморја у првој половини XVII в. (Историски записи, Цетиње, 1954, 305—6).

                          (наставиће се)