Пише: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори након 2020. године отворен је историјски простор за преиспитивање односа према идентитету, историји и политичкој стварности. Промјена власти донијела је очекивања да ће се дуго потискивана питања српског народа артикулисати озбиљније, одговорније и системски. Међутим, умјесто дубинске трансформације, један дио јавне сцене изњедрио је феномен који бисмо могли назвати – салонско српство: гласно, присутно, медијски атрактивно, али суштински стерилно.
Салонски Срби у Црној Гори данас чине специфичну друштвену категорију. Они су свуда: у колумнама, на трибинама, у културним програмима, на друштвеним мрежама. Њихове ријечи су пуне великих тема – идентитета, историјских неправди, националних права, језика, културе. Они знају да именују проблем, да га стилизују, да га упакују у прихватљиву форму. Али ту се све завршава. Њихово дјеловање ријетко прелази границу удобног дискурса.
Посебно након 2020. године, када је постало могуће више него икада раније утицати на јавне политике, салонски Срби су показали своју кључну слабост: неспособност да из реторике пређу у одговорност. Док су се позиције дијелиле, институције отварале, а могућности за конкретан рад указивале, они су остали у својој природној зони – коментару. Умјесто да преузму ризик, да уђу у процес и понесу терет одлука, задржали су привилегију да критикују све и не одговарају ни за шта.
Један типичан примјер је културна сцена. Организују се догађаји са снажним националним предзнаком, говори се о угрожености, о историјском континуитету, о потреби очувања идентитета. Али иза тих ријечи не стоје трајни пројекти, институционална изградња или стратегија. Све се завршава на нивоу симболике: пригодни говори, тематске вечери, публика која већ дијели исте ставове. Нема искорака ка широј друштвеној интеграцији нити ка младима који би тај идентитет требало да носе даље.
Сличан образац видљив је и у медијском простору. Коментатори и аналитичари који се позиционирају као заштитници српских интереса често производе садржај који више служи одржавању сопствене видљивости него стварном информисању јавности. Умјесто истраживачког новинарства, добијамо циклус понављања истих тема, истих наратива и истих закључака. Српство постаје формат – препознатљив, лако конзумиран, али празан.
Најконтрадикторнија је, ипак, улога салонских Срба у политици. То су они који говоре најгласније о националним интересима, али се најлакше прилагођавају политичким околностима. Њихова реторика варира у зависности од позиције: док су у опозицији, она је оштра и принципијелна; када се приближе центрима моћи, постаје умјерена, па и неразговијетна. Национална питања се тада релативизују, одлажу или своде на декларативни ниво. Тако се ствара утисак да је српство више средство политичке трговине него вриједност која обавезује.
Оно што ову појаву чини посебно проблематичном јесте њена способност да симулира ангажман. Салонски Срби не дјелују као пасивни посматрачи – напротив, они су веома активни у јавном простору. Али та активност нема ефекат. Она не доводи до промјене закона, не утиче на образовне програме, не ствара економске могућности, не јача институције. Њен домет је перцепција, не стварност.
У периоду од 2020. до 2026. године, када су се политичке прилике мијењале, а очекивања расла и падала, салонски Срби су остали константа. Они су преживјели све реконструкције власти, све кризе и све преокрете, јер њихова позиција не зависи од исхода. Они су увијек ту – као коментатори, као тумачи, као „глас народа“, али без стварне везе са свакодневним животом тог народа.
Та дистанца је кључна. Салонско српство није укоријењено у конкретном искуству људи који се суочавају са економским проблемима, образовним изазовима или административним препрекама. Оно је апстрактно, често елитистичко и самодовољно. Зато и не успијева да понуди рјешења – јер не полази од стварности, већ од слике коју жели да одржи.
Последице су озбиљне. Прво, долази до замора јавности. Грађани који годинама слушају исте приче без резултата почињу да губе повјерење, не само у појединце, већ и у саме теме. Друго, ствара се празан простор који други актери лако попуњавају, често на штету интереса које салонски Срби декларативно бране. Треће, губи се вријеме – најдрагоцјенији ресурс у друштву које већ касни у многим областима.
Провокативно, али не и нетачно, може се рећи да су салонски Срби постали најудобнија опозиција стварности. Они не ризикују, не граде, не мијењају – али говоре као да све то раде. У томе лежи њихова привлачност, али и њихова опасност.
Излаз из овог круга не зависи само од њих. Зависи и од публике која их слуша, чита и прати. Док год постоји потражња за лако сварљивим патриотизмом, биће и понуде. Али ако се очекивања подигну – ако се тражи резултат, а не утисак – простор за салонско српство ће се сужавати.
Црној Гори данас не недостају теме, већ озбиљност у њиховом рјешавању. А то је нешто што се не може добити из фотеље салонског Србина, али Бога ми и других личности из јавног живота народа и националности који живе у Црној Гори, али о њима нека пишу њихови сународници…
